Istorija i farsa

Ostavši bez političkog i finansijskog uticaja, Šešelj se vratio tamo odakle je počeo, da reprizno zabavlja publiku koja je na premijeri poverovala u njegove somnambulne ideje – tada samo najbodljikavije u rukoveti ideja institucija od najvećeg nacionalnog značaja – ideje srpskog nacionalizma o ratu za širenje teritorije, prema pojnom principu akademika Matije Bećkovića: tamo daleko gde su srpski grobovi, tamo daleko su i srpske granice. Stvar takvog programa prosta je ko boza: što dalje od Srbije izdejstvovati što više srpskih i inih grobova! Za tu bozu od politike koja izaziva rat, Šešelj je optužen i pritvoren, a uglađeni naši akademici, poete, i dan-danas se šepure na kulturnim vašarima i primaju počasti bombastičnog nazivlja, bez trunke savesti za inicijaciju kulturocida nad sopstvenom nacijom.

Šešelj se, dakle, vratio na mesto s kojeg je otpočeo svoju misiju, da igra sada pajaca jedne propale stvari, kao što je pre trideset godina izigravao pajaca unapred propale stvari. Sa grupom četnika-početnika špartao je Knez Mihailovom ulicom i telalio o ugroženom srpstvu. A zatim, pojavio se u emisiji Radeta Brankova, nekoj vrsti preteče televizijskog rijalitija, i to ni manje ni više nego u Udruženju književnika Srbije, gde ga je Brankov predstavio kao retkog zvera – četnika glavom i bradom. Od pajaca do stranačkog vođe, od stranačkog vođe do narodnog poslanika, od narodnog poslanika do ministra u vladi, od ministra do profesora univerziteta, od profesora univerziteta do optuženika za ratne zločine, od zatvorenika do pajaca. Prošlo je trideset godina. Toliko je trebalo da se stvari vrate na svoje istinsko mesto.

U tom vremenskom krugu, u to pola ljudskog veka, u toj kreaciji naše elite od rijaliti programa (za koji je akademik Ekmečić rekao da vredi da pogine i 250.000 Srba), ostale su stotine i stotine hiljada nasilno umorenih, raskućenih, raseljenih i ojađenih, a čitavo stanovništvo ove naše bedne zemlje bedno je kao crkveni miš. Pri tom, Crkva je uvećala svoje posede i moć, a akademici, političari i biznismeni svoj ugled i logiku, čijim su kopljem uvrežili u javnom mnjenju nepisano pravilo da onaj ko ne zna sebe da zbrine, i ne zaslužuje poštovanje. A čemu poštenje i svetost, ako nemaš poštovanje svetine!

Ima pravde u tome što je Šešelj danas takmičar televizijskog rijaliti programa. On je tamo da podseti čitavo društvo u šta je utucalo trideset svojih najboljih godina – u jedno te isto ništeće ništa. A Šešeljeva današnja poza u televizijskom programu sa ružičastim ramom, tačna je kao i njegova rečenica nad kojom se zgraža blazirano naše javno mnjenje. Izrekao je, naime, puku istinu da se on, eto, iz Haga vratio, a da se Đinđić ne može vratiti iz nedođije u koju ga je poslalo isto to danas zapanjeno javno mnjenje i isti ti akademici, poete i političari kojima je Šešelj bio vatreni pajac koji preti da će nesrbe klati zarđalim kašikama!

Današnji televizijski rijaliti programi samo su bleda senka, čista farsa u odnosu na tragediju prvih, pravih rijaliti programa.

Slučaj Martinović bio je među utemeljujućima. Odigrao se pre trideset godina. List Politika je požurila tada da izvesti kako je pomenuti čovek u blizini Gnjilana napadnut od strane Albanaca, jer nije hteo da im proda svoju njivu, te da su mu se krvnici osvetili zabijanjem flaše u anus. Nekoliko dana potom, usledio je demanti u Politici. Naveden je izveštaj lekara u kojem je reč o samopovređivanju pri masturbaciji. Stvari se, međutim, dokopao UKS. Iz brzog zaborava, nesretnika Martinovića na ponoćno naše sunce izvlači književnik Miodrag Bulatović, da ga na večerima patriotske, ratnohuškačke poezije pokazuje kao epsko žrtveno jagnje. Anus postaje predmet istraživanja SANU. A Mića Popović, u neorenesansnom stilu, slika opskurnu sliku na kojoj je Martinović, poput Hrista, na krstu, a flaša pod krstom. Antialbanska kampanja je otpočela. Pretvoriće se ubrzo u aparthejd na Kosovu, a završiće se gubitkom te teritorije.

U rijaliti, dakako, spada i memorandum SANU – to da se učeni ljudi, umesto naukom, bave krojenjem granica i „humanim“ prenošenjem stanovništva s jednog na drugo mesto, prema ključu nacionalne homogenizacije. Posle kabinetskih, na scenu stupaju i televizijski rijalitiji. Najpoznatiji su oni novinarke Milijane Baletić, u kojima ona upada inkognito u stanove vojvođanskih Hrvata s pitanjem: „Ima li ovde ustaša?“ Zatim, stalna astrološka rubrika u udarnom TV dnevniku, u kojoj se znalačkozvezdočatalački tumači politička situacija na nebu i na terenu, i predviđaju velike pobede vođe Slobodana Miloševića; tu je i onaj izveštaj s lica mesta o muslimanima koji bacaju srpsku decu lavovima u sarajevskom zoološkom vrtu, pa krvava sapunica izveštaja sa ratišta, sve sa onim delijom koji se hvali svojom veštinom u rukovanju haubicom: „Kad naciljam, ja u tanjir supe pogađam!“ A zašto delija gađa u tanjire civila, to se tada skoro niko nije pitao.

Šešelj je simptom tridesetogodišnje epidemije rijalitija. On nas podseća u kojoj smo meri oštećeno društvo.