Istorijske perverzije

Umesto kritike kulta ličnosti Josipa Broza Tita i partijske oligarhije, ali i policijske države realnog socijalizma, nastupila je antisocijalistička, u biti protivdruštvena histerija. S prljavom vodom, iz korita istorije izbačeno je njeno novorođenče.

Sa istorijske scene, dakle, nije ukonjen samo realni socijalizam (bolje bi bilo reći nominalni socijalizam) nego i sama ideja socijalizma – ideja u kojoj se čovek ogleda kao tvorac, a ne kao konzument – kao biće želje, a ne kao biće poseda. Istovremeno, očuvani su i kult ličnosti i partijska oligarhija i policijska država.

Pitanje: „Šta mogu da želim?“, zamenjeno je pitanjem: „Šta mogu da imam?“ Time je zabašuren sam trag koji vodi ka slobodi ljudskog bića. Još je Spinoza, u „Etici“, pisao da je „želja – sama suština čoveka“. Ta misao, epohalni je preokret u zapadnoevropskom mišljenju, i, preko Hegela, Marksa i Frojda, vodi do Lakana, ali i do Isusa iz Nazareta. Treba otkriti sopstvenu želju, koja menja i mene i svet. Ta želja je entuzijazam za uvek višim oblikom socijalizacije, i otvara se tek s onu stranu sveta posedovanja.

Pošast propagiranja kolaboracionističke četničke vojske kao navodno antifašističkog pokreta, anulira istorijsko postignuće i epohalni kulturni napredak društva pod režimom realnog socijalizma, koje je nastalo u narodnooslobodilačkoj borbi partizana. Stvar je, zapravo, u tome što je četnički, monarhistički pokret, zagovornik kapitalističkog društva, te je njegova restauracija, samo kolateralna šteta restauracije kapitalizma.

Kao što je za uspostavljanje kapitalističkih odnosa probitačnije zaboraviti na kolaboraciju četnika sa nacističkim okupatorom, negoli se sećati istinskog antifašizma pod antikapitalističkom idejom, danas je, za ulazak Srbije u EU, probitačnije zapostaviti doskorašnji nacionalistički šovinizam vodećih srpskih političara, negoli to isticati. Ali, ako to čine i Evropski zvaničnici i domaće javno mnjenje, zašto je neophodno da to čini i jedna od najsvetlijih tačaka civilnog otpora ratnohuškačkoj politici Slobodana Miloševića, čiji je portparol bio Ivica Dačić, i Vojislava Šešelja, čiji je nezvanični portparol bio Aleksandar Vučić?

Naime, najperverznija i najdelotvornija abolicija Vučićeve i Dačićeve zlokobne delatnosti tokom devedesetih godina, dolazi iz usta Nataše Kandić. U tekstu „Albanska deca nam pružaju ruku“, koji je napisala u povodu izložbe „Bogujevci“, održane u Kulturnom centru Beograda (Danas, 21. decembar), stoji i ovo: „Tačno je da svi znamo ko su Vučić i Dačić. Znamo njihovu prošlost. Sve njihove govore iz devedesetih i devedeset devete možemo ponovo da slušamo, samo pritiskom 'youtube' na google. Ali budimo pošteni, bar kad je Kosovo u pitanju. Da li je građansko društvo Srbije bilo bolje od vlasti u vreme NATO bombardovanja? (…) Mi, nevladine organizacije, novinari, i intelektualci, znali smo šta se događa, ali smo bili ravnodušni, sebični, solidarisali smo se sa Miloševićem, Dačićem, Vučićem… Tako je bilo. Preuzmimo i mi svoj deo odgovornosti.“

Kao direktorka Fonda za humanitarno pravo, koji je ovde više no ma ko drugi činio da spase kosovske Albance od vojne i policijske smrtonosne mašinerije Slobodana Miloševića, i da konstatuje sve zločine nad ovim civilima, Nataša Kandić tvrdi sada da se sa Miloševićevom strategijom solidarisala, a sa njom i njenim Fondom – i sve druge nevladine organizacije, svi intelektualci, svi novinari i novinarke. To je restauracija nacionalističkog diskursa, perverzni istorijski revizionizam, i to u nevladinom sektoru – uspostavljanje onog zlokobnog Mi, u čijem su mraku svi ljudi i neljudi podjednako crni, pa se tu jedan Radomir Konstantinović ni najmanje ne razlikuje od Dobrice Ćosića, Stojan Cerović i Tamara Kaliterna od Ratka Dmitrovića i Milijane Baletić, Žene u crnom od Narodnog pokreta „Dveri“, i tako dalje, i tome slično.

Ukoliko bi bilo istinito da su i Vučić i Dačić devedesetih godina bili na istom zadatku kao i Fond za humanitarno pravo i Žene u crnom, dnevni listovi „Naša borba“ i „Danas“, da je čitav i ne tako slab antiratni pokret u Srbiji bio samo druga strana iste medalje sa ratnohuškačkim vladinim sektorom, onda bi moralo biti istinito i to da je u jednom periodu postalo finansijski veoma probitačno rušiti Miloševića i njegov režim, te da je danas zapravo isplatljivo agitovati za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Ergo, niti je Miloševićev režim pao, niti će Srbija u EU ući, iz čiste želje za istinom i oslobađanjem ugnjetenih, želje za višom formom socijalizacije, nego, isključivo, zbog gomilanja moći i poseda.