Samo što je, potkraj prošle godine, objavljena u Beču, knjiga Mihaela Martensa „U požaru svetova: Ivo Andrić – jedan evropski život“, objavljena je i u prevodu na bosanski jezik u Sarajevu, a odmah zatim, početkom ove godine, i u prevodu na srpski, u Beogradu.
Uskoro će, ako to već nije, biti objavljena u Zagrebu, u prevodu na hrvatski. Eto je, dakle, na tri naša maternja jezika.
Michael Martens (1973), dugogodišnji je dopisnik konzervativnog Frankfurter algemajne cajtunga (Frankfurter Allgemeine Zeitung) iz država nekadašnjeg SSSR-a, južnoslovenskih i drugih balkanskih zemalja.
Na svom novinarskom zadatku, sedam godina živeo je u Beogradu.
Ovde je naučio srpskohrvatski jezik, saznao za sudbinu Jozefa Šulca, narodnog heroja SFRJ – nemačkog okupacionog vojnika koji je, navodno, u Smederevskoj Palanci u julu 1941, odbio da učestvuje u streljanju šesnaestorice zarobljenih partizana, pa je iz streljačkog voda premešten u vrstu za streljanje – napisao o celom tom slučaju uzbudljivu i obimnu knjigu „U potrazi za junakom“, koja je kod nas prevedena, a u kojoj čitavu tu herojsku priču raskrinkava kao herojsku legendu, jer tog i takvog Jozefa Šulca koji je odbio da strelja nevine ljude, nije bilo.
O njemu su snimljeni filmovi, njemu su odavane državne počasti, on ima spomenik i ulicu, iako je, taj jedini i pravi Jozef Šulc, poginuo u borbi protiv partizana. Želja za junakom, jača je od svake stvarnosti. Stvarnost, samo je simptom želje.
U Beogradu je Martens ostao fasciniran Andrićevom prozom, upustio se u njeno dubinsko čitanje i istraživanje života njenog autora, prilježno ga otkrivajući i po arhivima gradova u kojima je potonji jugoslovenski nobelovac živeo i radio, da bi – to hoćemo da naglasimo – napisao jedno vrsno biografsko delo duboke odanosti prema osobenom književnom daru svog junaka i izoštrenog kritičkog pogleda na tavne strane njegovog života i blistave karijere.
Pre no što će postati svetski pisac, Andrić je postao svetski čovek.
U poznim svojim četrdesetim godinama igrao je Andrić značajnu diplomatsku ulogu u Jugoslaviji i za Jugoslaviju, naročito u nacističkoj Nemačkoj na početku Drugog svetskog rata.
Služio je Andrić, doslovno tako, i monarhističkoj i republikanskoj Jugoslaviji, i kralju i maršalu – doživotnom predsedniku, i kapitalizmu i komunizmu.
Ali, vrhunski diplomata, sa svim ne baš humanim i niukoliko otmenim osobinama koje ta profesija podrazumeva, Andrić – Martens to nedvosmisleno pokazuje – ne uživa ličnu naklonost ni princa Pavla, ni maršala Tita.
Akribičan u istraživanju i podastiranju činjenica, Martens se, ipak, upustio u nekoliko komparativnih ocena i vrednosnih sudova, koji su ideološki deformisani.
Na primer, Tita je na jednom mestu nazvao „jugoslovenskim masovnim ubicom“, a na drugom, još nesmotrenije i bezobzirnije, „koljačem“.
Na kraju knjige, na period jugoslovenskog socijalizma udara ovaj štambilj: „Ubilačka mašinerija Titovih prvih godina vlasti proždirala je desetine hiljada. U poređenju sa tom komunističkom drobilicom ljudi, habzburški imperijalizam, u kome je Andrić smatrao da vidi jedan od najgorih režima u istoriji, bio je samo blagi preludijum.“
Ove ocene Martensa otkrivaju i kao tvrdokornog antikomunistu i kao nepravedno blagog prema okupacionim rabotama Habzburške monarhije.
Međutim, te ocene nisu izvitoperile njegove uvide u sam kompleks Andrićeve ličnosti i stvaralaštva, a njegovi objektivni navodi određenih podataka, tih činjeničnih sudova o SFRJ i austrougarskoj okupaciji Bosne, zapravo demantuju ove njegove vrednosne sudove.
Osnovu za ideološki kontradiktornu Andrićevu upregnutost i u režim kraljevine i u režim socijalističke Jugoslavije, Martens nalazi u Andrićevoj dubokoj privrženosti ideji jugoslovenstva i ostvarenju i održanju države Jugoslovena, bez obzira na njen ustavno-pravni koncept.
To je ono čega se Andrić, sklon kompromisima u svojoj državnoj službi i privatnom životu, neće odreći ni u dobru ni u zlu.
To je nit koja ga vodi od pobornika Mlade Bosne do službenika Kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije i SFRJ.
Kad je zadovoljen taj uslov za jugoslovenskom državom, nacijom i kulturom, punopravnima među evropskim kulturama, nacijama i državama, Andriću je bilo važno da služi opstanku i procvatu te nacije i kulture, te da učini sve što je neophodno kako bi samome sebi stvorio uslove za nesputani književni rad.
„Sopstvenoj predstavi o dobroj književnosti, on će u narednih četrdeset godina podrediti sve: prijateljstva, veze, privatnu sreću“, piše Martens.
To je taj poslovični, javni i tajni Andrić. Dvoličan čovek, beskompromisan pisac.
„Toliko je moj položaj u svetu neprirodan, u tolikoj su opreci ono što mislim kad sam sâm i ono što radim i govorim kad sam sa ljudima“, zapisuje Andrić 1930. god.
„U najgorim svojim časovima nalazio sam neobičnu i neočekivanu utehu u tome što sam zamišljao jedan drugi život, isti kao moj po datumima, imenima i događajima, ali prav, svetao, čist“, zapisuje 1939. god.
Kako se iskupiti za dvoličnost?
Najpre, trpeti u plamenu savesti zbog nje. Zatim je ocrniti u dnevnicima. Najzad, napisati remek-dela u kojima ličnosti tu svoju razdiruću dvoličnost nose kao krst, kao duboki greh koji se okajava stvaranjem.
Andrić se u svojoj dvoličnosti našao kao isposnik, ne iz udobnosti, nego da se sačuva za opšte dobro.
On je odlučio da mu život ne bude uzoran, a da mu književna dela budu opštevažeća i zakonodavna.
Andrić je egzistirao samo u svom delu. U svetu, izvan svog književnog opusa, samo je postojao, kao službenik uspostavljenog reda: za koji je njemu bilo važno samo to da bude jugoslovenski red. Poput Boga, koji ne postoji a sve stvara.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
