Jedan dan Vukosave Đokić

Pre zakazanog skupa, morala je da stigne i u bolnicu, da sinu koji se leči od alkoholizma, odnese cigarete. Grizla ju je savest što će tih pola sata za lične potrebe uzeti iz radnog vremena – zato je na posao krenula sat i po ranije. Popila je lek za hipertenziju, popila je lek za hipertireozu, popila je lek za neuralgiju. Popila je pola čaše hladnog mleka, nije ga ugrejala da bi uštedela struju, i pojela pola kriške hleba posutog solju. Obukla je vuneni džemperi i preko njega plavi radni mantil i izašla u tamno i hladno martovsko jutro.

Do 10:30 pokupila je svo smeće i pomela prašinu sa sedam dugih ulica i očistila dvorište opštinske zgrade. Otišla je zatim na odeljenje neuropsihijatrije. Sin joj je rekao: „Šta je ovo? Dve paklice! Rekao sam ti da mi doneseš boks ‘Drine’!“

„Pa, to ti je dovoljno do sutra, sutra ću ti doneti još dve kutije.“

„To tako ne ide“, kaže sin, „opet ću morati ujutru da žicam ko prosjak!“

Vukosava je bila srećna jer je tog prepodneva sve išlo po planu. Iz bolnice je izašla pre 11 sati, što znači da će stići da ode do pekare „Burek i po“. Kad iz nje iznese otpatke i baci ih u kontejner, da ih kučići ne razvlače po ulicama, Mara će joj skuvati, dobro zašećerenu, tursku kafu i dati parče praznog bureka da ga ponese kući za večeru. Burek je, srećom, u najlon kesi, pa može da ga stavi u džep radnog mantila.

Na skupu je u podne videla sve zaposlene u Javnom komunalnom preduzeću „Rasina“, od radnika do upravnika i referenta za obračun zarada, koji je inače bio na bolovanju. Svi su bili ozbiljni kao na daći. Zato je i Vukosava bila ozbiljna, iako voli da se šali, a bilo joj je i hladno od stajanja u mestu. U jednom trenutku začula je žamor. Primetila je da jedan muškarac nosi mikrofon i stavlja ga pred lica ljudima da odgovore na pitanja koja im on postavlja, a za njim hoda drugi muškarac koji nosi kameru. Došli su blizu nje i ona je mogla da čuje kako je njena koleginica iz preduzeća, koju poznaje samo iz viđenja, rekla: „Danas je pazarni dan u Brusu, četvrtak je, pa smo izašli da gledamo vas lepe novinare…“ A zatim, iznenada, mikrofon se našao ispred Vukosavinog lica; na njemu je bio natpis „N1“. Muškarac koji je držao mikrofon pitao ju je: „Jesu li vam rekli da dođete ovde?“

Vukosava je odgovorila: „Rekli su nam.“

„Ko vam je rekao?“, pitao je muškarac s mikrofonom.

„Naš šef javnog komunalnog preduzeća. Ovde je i direktor naš“, odgovorila je Vukosava.

„I šta su vam rekli?“, pitao je muškarac s mikrofonom.

„Da dođemo na ovaj skup danas.“

„Zbog čega?“

„Da podržimo našeg predsednika opštine, što zarađujemo koru hleba i parče hleba, i naš život… šta, šta da ti kažem dalje… mora da se radi, ovde jeste hladno, al’ mora da se izdrži“, rekla je Vukosava. Muškarac s mikrofonom više ništa nije hteo da je pita.

Skup se završio oko pola dva, i Vukosava je onda imala dovoljno vremena da počisti još sedam ulica. Bilo joj je važno da što pre počne da čisti kako bi se ugrejala, jer je promrzla od stajanja na hladnoći. Kad je sve završila, i kad je htela da krene kući, jedna joj je koleginica rekla da je zove referent, da odmah dođe kod njega u kancelariju.

Kad je ušla u kancelariju, referent za obračun plata, odmah joj je rekao: „Evo, Vukosava, ovde je na ovom papiru tvoj otkaz, sutra ćeš ujutru doći da nam ga uručiš. Sad ga potpiši! Papir će te ujutru rano čekati ovde.“

„Zašto da dam otkaz?“, pitala je Vukosava.

„Zato što si glupa i što pljuješ na ruku koja te hrani“, odgovorio je referent.

„Ja jesam glupa, ali ja ne pljujem na ruku koja me hrani. Svi su za mene dobri.“

„A što si onda govorila danas na televiziji?“

„Na kakvoj televiziji?“

„Dobro, Vukosava“, rekao je referent, „dođi sutra ujutru ovde, da sve ovo završimo, pomoći ćemo ti da se odmah prijaviš na biro. Od nove godine, proverili smo, moći ćeš da primaš penziju pokojnog muža. Iako si nas izdala, ljudi smo, učinićemo ti.“

„A hoću li dobiti otpremninu?“

„Nećeš, jer si dala otkaz. I odsad – pamet u glavu! Ako te neko nešto pita, ko god da te pita, reci da daješ otkaz jer hoćeš da imaš više vremena za svoje unučiće. Je li ti barem to jasno?“

„Jasno mi je.“

„Vidimo se ujutru!“

„Vidimo se! Hvala. Ja nikome nisam dužna… svi su za mene dobri. Ja sam dete sa sela. Imam malo stoke. Imam sina, dve ćerke i unučiće. Žao mi je ako sam nekog povredila. Nisam to htela. Svi su za mene dobri. Svi su dobri.“