Jevanđelje diletantizma

Savremeno srpsko javno mnjenje nastaje, dakle, po isteku roka trajanja, kao plesan, kao buđ, i polako ali sigurno razjeda svaki detalj istine i života oko sebe. To i takvo džangrizavo i svaštojedno javno mnjenje aplaudira posle donošenja stravične presude o rehabilitaciji čoveka krivog, po svojoj komandnoj odgovornosti, za smrt hiljada i hiljada nevino pobijenih ljudi, među kojima su i hiljade žena i dece, i taj zborni i zboraški, plesnjivi rukopljesak zbori sada da je časno za otadžbinu ubijati nevine, sarađivati sa okupatorom, boriti se protiv istinskih oslobodilaca zemlje i društva, i sve to, uprkos svemu, nazvati pravednim. Javno mnjenje je pokvareno. To je njegova definicija.

 Srbija danas aplaudira svojoj najvećoj gluposti i nesreći, i ta provala gromopucatelnog, neobuzdanog pljeska u sudnici, finale je dvadesetpetogodišnje smrtonosne srpske simfonije, u kojoj su gudili, guslali i naricali najugledniji akademici, sveštenici i političari. Javno mnjenje mrzi istinu. To mu je, takođe, definicija.

 Sudska rehabilitacija Draže Mihailovića, jevanđelje je diletantizma. Termin „jevanđelje diletantizma” pripada Fridrihu Engelsu, a sramota nama, građanima Srbije.

Red je da se barem kaže šta se ovom rehabilitacijom i načinom ove rehabilitacije uvodi u naše društvo kao vrednost, i čega se ono, sada već pravnim aktom, tačnije pravnim paktom, na duge staze odriče? Zašto je, naime, ovde reč o opojnom jevanđelju opasnog diletantizma?

 Najpre, sudskim postupkom koji preispituje valjanost drugog sudskog postupka a utvrdi, eventualno, njegovu pravnu manjkavost, ovde se proglašava nevinim onaj ko je u tom postupku osuđen, a protiv kojeg postoje nepobitni dokazi za zločine za koje je odgovoran! Kakav nonsens! Ali, nonsens ovde dobija legalitet. Nonsens je, dakle, temelj pravnog postupka i poželjnog društvenog ponašanja. Tome s ponosom aplaudira javno mnjenje.

 Rehabilitacijom Mihailovića negira se herojska požrtvovanost stotina hiljada boraca partizanskog narodnooslobodilačkog pokreta. Deca više neće imati odakle da saznaju da je ova oružana sila, pod rukovodstvom Josipa Broza Tita, bila četvrti član, dakle četvrti član, Antifašističke svetske koalicije, ispred jedne Francuske.

Ova odluka današnjeg javnog mnjenja i njegovog izlapelog suda, svojim će zadahom okužiti srpsko školstvo kao da ga kadi, i trnuti pamet deci sve do sedmog kolena, kao da ovde nikada nije mislio i pevao jedan Jovan Jovanović Zmaj, dečji pesnik svetskog glasa, koji je dično rekao: „Lepši je pogreb kad ideali sahranjuju svog čoveka nego kad čovek sahranjuje svoje ideale.” Danas su, trudom neznalica i podrepaša, ukopani ideali generacija srpskih boraca za slobodu, od Dositeja Obradovića, Mateje Nenadovića i Bože Grujovića, od Svetozara Markovića, Dragiše Lapčevića i Dimitrija Tucovića do Ive Lole Ribara, Branka Ćopića i Oskara Daviča.   

Rehabilitacijom Mihailovića negira se belodana činjenica da je Jugoslavija, izuzev SSSR-a, jedina zemlja u Evropi koja je sebe oslobodila od nacističkog okupatora svojim oružanim snagama. Trupe SSSR-a odigrale su veoma važnu, herojsku ulogu i na našem tlu, i ubrzale oslobođenje, ali ga nisu donele našoj zemlji, kao što ga jesu donele čitavoj Evropi. Bez Crvene armije ne bi bilo Evrope slobodne od nacizma i fašizma.

 Rehabilitacijom Mihailovića negira se činjenica da je on sa svojim pristašama, od 12. septembra 1944. godine otpadnik i begunac. Dakle, ovaj vođa Kraljevske vojske, oglušio se o jasnu i razgovetnu, razboritu komandu svog kralja, kralja Petra Drugog Karađorđevića, koji je, preko Radio Londona, u svojstvu vrhovnog komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, naredio svim pripadnicima tih trupa da se stave pod komandu Josipa Broza Tita. Draža Mihailović izdao je ne samo otadžbinu nego i kralja. Monarhistički duh našeg javnog mnjenja za to mu, eto, vraća pravo građanske časti. Glupost je mrakobesna sila.

 Rehabilitacijom Mihailovića negira se činjenica da su se njegove trupe borile s nemačkim okupatorom protiv oslobodilaca Beograda u oktobru 1944. godine, kao i činjenica da je dobar deo ljudstva iz četničkih trupa napustio zemlju zajedno sa okupatorom i hrvatskim i bosanskim ustašama. Toj i takvoj družini aplaudira naše javno mnjenje kad aplaudira rehabilitaciji svog Čiče.

 Rehabilitacijom Mihailovića, poručuje se da nema tog zločina kojem se ne bi moglo pripisati opravdanje i odati aplauz. Najzad, poručuje se da mišljenje i činjenice, ovde i sada, ne znače ama baš ništa. Ali, to ništa je ništeće. Ono stvarnost i živote pretvara ni u šta. Nad tom pretvorbom, nad tom tranzicijom, danas se prolama aplauz. Tamna je noć. Kome četnici nisu odsekli uši, nek čuje!