Jevanđelje diletantizma (nastavak)

„Delim Tvoju rezignaciju“, piše mi na samom početku. I to ponavlja nekoliko puta. Nema sumnje, Milić jeste rezigniran odlukom suda da se poništi pre šezdeset devet godina doneta presuda o utvđenoj Mihailovićevoj krivici za masovne zločine, ali, ja na to nijednim slovom, nijednim gestom nisam dao ni najmanjeg znaka rezigniranosti. Nisam REZIGNIRAN, nego REVOLTIRAN sadašnjom odlukom suda.

 Drugim rečima, nisam ni najmanje pomiren sa ovom sudskom odlukom, koju bih, u slučaju rezigniranosti, nužno smatrao neizbežnom, gotovo izrazom božje volje. Nisam, dakle, prema ovome ravnodušan, niti sam tim beščasnim činom srpskog pravosuđa obezvoljen, na šta ukazuje upotreba reči rezignacija.

 Najzad, sam Milić o mom tekstu piše kao o pismu ogorčenog negodovanja, dakle, kao o revoltiranosti, a kaže da sam rezigniran. Štaviše, on tvrdi da tekst pišem „u maniru povređene devojčice“, što, dakle, nikako ne ukazuje na ravnodušnost. Ovde ostavljam po strani upotrebu otrcane fraze koja ukazuje na neupitno, nesvesno prihvaćeni seksizam, usmeravajući pažnju samo na to da autor teksta „Draženje titoista“ pogrešno imenuje ono što iskazuje, i pitam se: Zašto jedan Novica Milić ne zna šta govori?

Novica i ja ne samo da ne delimo isto osećanje ili raspoloženje, nego, pre svega, ne delimo isti stav prema činu poništenja, na činjenicama utemeljene, prvobitne sudske odluke o nedelima Draže Mihailovića. A to nije tek puka retorička ili terminološka razlika, nego temeljna politička i moralna razlika.

 Istina je, na vest o besramnoj odluci suda, tekst sam napisao u ime svih onih devojčica (i dečaka) koje su gnusno ubili, povredili i unesrećili Dražini četnici. Ono što mene revoltira, Novicu rezignira. A ta rezignacija, kupljena je savest Novičinog smušenog tumačenja ovog opakog slučaja. Koja joj je cena? Drastično snižavanje vrednosti i zbrka kriterijuma.

Novica smatra da se rečenom sudskom odlukom ne rehabilituje Draža Mihailović, i u prilog tome, navodi izjavu sudije u ovom procesu, da je posredi samo poništavanje prethodne sudske odluke zbog „proceduralne manjkavosti“. Da upotrebim njegovu retoriku, Novica se ovde, usred konteksta evidentiranog zločina, drži nevešto poput „francuske sobarice“. Takozvana proceduralna manjkavost, lukavi je izgovor da se poništi ne samo presuda nego i odgovornost Draže Mihailovića za zločine četnika, za koje i sam Novica tvrdi da su počinjeni. Preko kažnjavanja (upitne) proceduralne manjkavosti bivšeg suda, odluka sadašnjeg suda građanskom čašću časti jednog (neupitnog) kvislinga. To je smisao ovog gadnog preduzeća. Prema njemu držati se rezignirano znači podržavati zapravo nepravednu odluku.

Novica veli da je nekadašnja presuda Draži Mihailoviću bila pre svega presuda jedne ideologije drugoj ideologiji – ideologije komunizma ideologiji nacionalizma. Odluka današnjeg suda, veli Novica, takođe je ideološka. Kakav nonsens! Autor teksta „Draženje titoista“ izjednačava, logički i etički, suđenje nad zločinima i suđenje nad proceduralnom greškom! Stoga, nad zverstvima koje su počinile četničke trupe, on i može da podigne zabavni naslov „Draženje titoista“. Iz imena kvislinga i zločinca Draže izvoditi glagol koji imenuje jednu benignu radnju, svojevrsna je rehabilitacija zločina. Takođe, interes javnosti za kažnjavanje zločina svesti na skup interesa takozvanih titoista, obol je rehabilitaciji. Ovde nije reč ni o draženju, ni o titoistima, nego o aboliciji masovnog zlodela, izdaje i kolaboracije sa nacizmom. Zašto jedan Novica Milić ne zna šta čini?

Smušenost teksta „Draženje titoista“, simtpom je, četvrt stoleća dugog, procesa diletantizacije našeg obrazovnog sistema, kojem odluka o poništavanju presude o zločinima i vraćanju građanske časti jednom kvislingu predstavlja, kako sam već pisao, konačno jevanđelje.

Ratovi i pomirenja koja je vodio režim Slobodana Miloševića započeli su diletantizmom vodećih srpskih istoričara, akademika i univerzitetskih profesora, ali i medijskih radnika. Tokom pomenutog Miloševićevog vakta, fakat je da je u glavnom dnevniku na nacionalnoj televiziji stalna rubrika bila data i astrološkom predviđanju, negde pre sportskog pregleda i vremenske prognoze, pa je tako tu znalo da bude najavljeno, na primer, da su u predstojećim mesecima aspekti našeg neba i konstelacije zvezda (koje, dakle, i same rade za našu nacionalnu stvar), tako povoljni da će se „sve tri srpske zemlje ujediniti“.

Kad deintelektualizujući cunami traje tako dugo, on dovodi dotle da čak i pametni i časni ljudi, poput Novice Milića, ne znaju više šta zapravo govore.