Još jedan smak sveta

Veruje se da je poverje u smak projekcija „iskonskog straha“ pred neminovnim iščezavanjem sveta, jer ni Sunce nije večno. Međutim, posredi je anksioznost, strah lišen realnog objekta. Na to nas upućuje sledeća činjenica: u-smak-sveta-verujući pretpostavljaju žestoku, ali selektivnu katastrofu, kroz koju će, kao kamile kroz iglene uši, oni sami preći u postapokaliptični, novi, vrli antikosmos. Tu će, dakle, bivstvovanje biti postavljeno na sasvim drugoj osnovi – nešto poput večnog sna u kojem snevač čuje božansku muziku, komponovanu, dakako, ovde, za ubogog trajanja Baha, Mocarta, Betovena, Malera i ostalih. U tom novom poretku stvari, čovek je nagrađen gubitkom svesti o sebi. Beskrajno, čisto estetsko uživanje, eto, to je cilj vere u smak sveta.

Kako se i čime dospeva u to rajsko bivanje-nebivanje, u tu lepu puku beskonačnost? E, to je jedno kafkijansko putovanje, podobno onom opisu koji je, kao istorijsku vedutu, dao Montenj, oktobra 1580, opisujući kako je, po zalasku sunca, čovek tada mogao da uđe u nemački grad Augsburg. Kad putnik pokuca na gradska vrata, otvara se jedan prozorčić kroz koji surovi glas naređuje da namernik stane u krug osvetljen bakljama, te da kaže ko je, odakle ide i s kakvim ciljem dolazi. Ukoliko ovaj da poželjne odgovore, biva pripušten kroz kapiju koja se naglo zatvara za njegovim leđima, a on će se naći iza rešetaka. Odatle podastire lična dokumenta i odgovara na dodatna pitanja. Ukoliko sve učini kako treba, iznad njegove glave, svisoka, spušta se uže sa jednom kesom – u nju treba položiti odgovarajuću svoru novca.

Čime, međutim, plaća vernik u svoje pravo na preživljavanje smaka sveta? Onim što Hegel naziva lepom dušom. On i u ovom svetu živi kao da i ne postoji, naime, kao da sve što postoji postoji nezavisno od njegovog udela. Zašto onda veruje u katastrofično konačno rešenje? Zato što jedino smak sveta može da opravda njegovu lepu dušu, njegovo nečinjenje, i da ga liši anksioznosti.

Lepa duša je perverzna. Ona ovaj svet prihvata kao nešto nepravedno i tuđe, ali da nijednog trenutka ništa ne učini protiv toga. „Svet je takav kakav jeste“, po toj rečenici je lako prepoznajemo. Smak, dakle, dolazi sa istog onog mesta na kojem počiva ova duša, izvan sveta. Neznatan problem je što pri tom smaka nikada nema. Utoliko gore po svet.

Ne treba smetnuti s uma da privilegiju lepe duše zaslužuju uglavnom pripadnici onog sitnoposedničkog društvenog sloja za koji smo donedavno znali da se zove buržoazija. Stoga bi umesno bilo da su ankete o verovanju u smak sveta, svuda vršene uglavnom među pripadnicima srednje klase, obuhvatile i one koji su protestovali prošle godine na severu Afrike, u Japanu i u Severnoj Americi – te „nečiste duše“ koje strahuju od realne opasnosti diktature, gladi, nezaposlenosti i suprotstavljaju se očitoj nepravdi. Oni znaju da svet proizvode i uništavaju samo ljudi.

Konfabulacija o smaku sveta, taj strah od imaginarnog, ukazuje, dakle, na traumu potisnutog realnog konflikta u podsvesti čoveka koji se ne buni. Kod njega je to neka vrsta bihevioralne autopsihoterapije koja, kao i svaka bihevioralna metoda, ne traga za svešću o potisnutom konfliktu, već samo usklađuje ponašanje klijenta (pardon, građanina) sa poželjnim, nekonfliktnim, neproblematičnim ponašanjem. Smak sveta pokazuje u kojoj je meri građanin danas dresiran. On vidi sve nepravednosti, ali, stvari uzima zdravo za gotovo, ne pitajući se ni jednog jedinog trenutka zašto ih smatra bogom datima. Zašto siromaštvo i dalje opstaje širom planete, a pre svega u Africi i Aziji, zašto, pak, on mora da sledeće godine kupi onaj automobil koji su prošle godine kupili oni u čijoj platežnoj klasi tada nije bio, i da poseti onu „turističku destinaciju“, gde su prethodni put oni dospeli, to je za njega neupitno, jer on živi u svetu koji ga proizvodi i menja, a ne u svetu koji on proizvodi. Mukotrpno je i dugotrajno menjati stanje stvari, a jedan katastrofični prekid to čini iz osnova u trenutku, ne zahtevajući od čoveka nikakav telesni i duhovni napor, samo lepu dušu. Taj ponorni rascep između neminovnog uvida da stvari i odnosi nisu takvi kakvi mogu da budu, uz istovremeni stav o ličnoj bespomoćnosti da se u tome išta učini, izvor je anksioznosti. A kako se ona zavarava? Tako što se poveruje da je za decu umiruću od gladi, za omladinu starački obamrlu od iscrpljujućeg rada, za mase nezaposlenih, primorane da se kriminalizuju kako bi opstale, za do neba vrišteću nejednakost, za sve te i druge stvarne socijalne, političke i ekološke katastrofe – rešenje u smaku sveta.