Kad ne može da odgovori nasiljem, nedužni je izgubljen

Zatim je neuspešno pokušao da ubije sebe. Ovaj pedesetšestogodišnjak, magistar je poslovne administracije, finansijski konsultant. Pre nekoliko dana, u Beogradu, četrdesettrogodišnji otac, po zanimanju preduzetnik, skočio je sa šestog sprata i ubio se naočigled dva svoja deteta. Treće dete nije se u tom trenutku nalazilo u stanu.

To su tragedije pred kojima smo nemi, užasnuto. Sve što bi se o njima imalo reći nalazi se u srcima ubijenih i očevidaca ubistva. Ubijeni ne mogu više da dođu do reči. Očevicima ubistva ranjen je govor. U bezumnosti, u duševnom rastrojstvu, u ko zna kakvoj nevolji i pustoši, pustoši duha, ovi su očevi počinili monstruozna nedela.

Ne mora dete imati zlu maćehu ili zla očuha, kako je to uobičajeno u bajkama, da bi u domu svom bilo zlostavljano, noseći se s teškim posledicama do kraja svog postojanja. Bestijalno, na samom početku, život mu mogu razoriti sopstveni roditelji. Ivica i Marica, Uspavana lepotica, pravim imenom Aurora, i Pepeljuga, trpe okrutnost svojih maćeha u bajkama čiji se pisci nisu usuđivali da naruše konvenciju o prirodnoj roditeljskoj ljubavi.

U životu, izvan bajke, mame i tate prema ćerkama i sinovima mogu biti zlodusi gori od fiktivnih likova pomajki i poočimā. Kad su ovakve vrste tragedija u pitanju, lakše je i odgovornije govoriti o umetničkim delima o njima, nego o stvarnima, iz života.
Život sedamnaestogodišnje Kleris Prešes D`ouns, u Harlemu, uz majku koja ne izbiva iz kuće, bijući je besomučno gde god stigne i čime god uspe, i uz oca koji ponekad svrati kako bi je, svoju kćerku, silovao i, evo, začeo joj i drugo dete – jedan je od onih mučeničkih života pred kojim u vodu padaju svi argumenti o postojanju Boga, sa izuzetkom, možda, onog da se Bog nalazi upravo u patnji napaćenog nedužnog čoveka. Za vesele živote i ugodne sudbine, Bog nije neophodan. U onim užasavajućima, on malaksava – trpi na smrt. Prebijajući svoju Prešes, majka ubija boga u njoj.

Igrani film Lija Danijelsa, čiji je glavni lik nesrećnica Prešes, pod naslovom Predraga / Precious, sinematički je perfektno iscizeliran tamni dijamant, na kojem se ljudska bestijalnost ogleda kao što se Snežanina maćeha, kraljica, ogleda u ogledalu, ne bi li dobila potvrdu o svojoj neprevaziđenoj lepoti. Danijelsov film pokazuje svu ružnoću i gadost s dna ljudske duše, kojoj katkad, ali ne tako često kao što to uobičajeno mislimo, uspeva da pokaže svoju savest.

Gotovo u potpunosti kameran, ovaj film je psihološka drama u kojoj su sve uloge, a naročito ona zle majke, koju tumači reperka Monik, tako veristički glumljene da imamo utisak i neposrednog prisustva likova i sopstvenog direktnog osvedočenja u jedno nepodnošljivo traumatično življenje. Osnovno teskobno raspoloženje, s vremena na vreme, reditelj probija vedrinom – slike mračnog, tamničkog sveta mržnje, pretvaraju se tada u slike oduška i ljubavi. Ali, to je samo imaginarni, unutrašnji svet glavne junakinje, koji joj omogućuje da kratkotrajno pobegne od spoljašnjeg i da ga trpi i trpi.

Jedna druga majka skrivila je za gorak, prestupničko-kažnjenički život svog starijeg sina Silviua, glavnog junaka izvanrednog rumunskog igranog filma Ako mi se zviždi, zviždim, reditelja Florijana Šerbana. Kao Kleris Prešes D`ouns, i Silviu zna da mu je mati opaka i da nenaplativo duguje za njegovu sudbinu, krojivši je dok je on bio bespomoćan. Sad, i to je momenat dramske kulminacije u filmu, došla je da mu zada poslednji udarac.

Mater je došla u Rumuniju kako bi sa sobom u Italiju povela svog mlađeg sina, o kojem se sve vreme brinuo stariji brat Silviu. Kako bi to sprečio, glavni junak kidnapuje socijalnu radnicu i, pod pretnjom ubistva, uspeva da iznudi majčino obećanje da ona neće sa sobom odvesti mlađeg sina, čime bi na tom detetu monstruozno ponovila iskustvo samog Silviua, kojeg je isto tako uzimala sa sobom, pa ga ostavljala, ne osvrnuvši se, da on ne uspe da završi ni osnovno obrazovanje.

Za razliku od Danijelsovog filma s gustom, deprimirajućom atmosferom koja vrši tegoban pritisak na gledaoca, Šerbanov film ima razređenu atmosferu i drži nas na pristojnoj distanci. Njegov junak je, ipak – kakvo ubistveno ipak! – mogao da bira kako će da postupi, njegova situacija nije beznadežna.

Prema ogromnom bremenu, kojim je Predraga razgnevila i beskrajno rastužila gledaoca, Ako mi se zviždi, zviždim, jedan je lomljiv, probojan, lakše prenosiv teret. Ali, u čemu je, u stvari, bit te razlike? U tome što je junak drugog filma, za razliku od junakinje prvog filma, mogao i sam da pribegne nasilju, i to delotvorno. Ugrozio je pri tom nevini život nedužne osobe, socijalne radnice, i traumatizovao ju je, ali je spasao život svog nedužnog brata.

Kad nema mogućnosti da nasliniku odgovori nasiljem, nedužni je izgubljen.