Kapitalizam na filmu (1)

Nijedan smrtnik ni u svom najboljem dobu nije življi od tog umirućeg, i tako već sto, dvesta godina. Šta to ovog starca na umoru neprestano podmlađuje i krepi?

Kapitalizam nije tek beskrupulozan. Kapitalizam se prelukavo koristi vrlinama onih u kojima ima dobrote, prerađujući ih u ambicije kojima se čvrsto organizuje nepravda. Koliko briljantnih umova upregnutih u korist štete slobode! Koliko čistih emocija iskorišćenih za perverziju! Koliko prekrasnih namera u službi sadizma!

Kapitalizam, najprepredeniji zli demijurg kojeg je svet video! Sposoban da kažnjava do iznemoglosti i one koji ga slave, da nagrađuje i one koji se protiv njega bore: sve u korist svog opojnog štetočinstva.

Ima jedan islandski film od pre dvadeset godina, malo poznat, koji puno govori o ovoj morbidnoj zajedničkoj, globalnoj situaciji i globalističkoj meri, i to na primeru nukleusa društva: porodice i porodičnih odnosa. Film se zove „More“, a njegov reditelj Baltazar Kormakur.

Poput Šekspirovog kralja Lira koji, na početku istoimene tragedije, objavljuje kraj svome kraljevanju i volju da ustoliči naslednike, u filmu „More“ glavni junak, otac troje priznate i jednog nepriznatog deteta, kapitalista, patron malog ribarskog mesta na Islandu, objavljuje kraj svojoj „vladavini“ i želju da vlast tj. vlasništvo, prenese na naslednika.

Porodični skup sazvan da bi se raspravilo pitanje održanja firme za preradu ribe, postaje rasprava o zatomljenoj porodičnoj istini. Dakle, nasleđe kapitala počiva na porodičnoj laži.

Osobe su ovde zatvorene u tradiciju porodične laži, u tradiciju beskrupuloznog pretvaranja, glumljenja uloga koje su finansirane očevim kapitalom.

Očeva supruga je sestra njegove preminule prve supruge, tetka njegove dece, a njena kći, zapravo je njegova kći koju nije priznao.

Najstariji sin – bleda senka svoga oca, bezvoljan i impotentan, nesrećno oženjen ambicioznom ženom, čijoj ambiciji ne može ništa i niko da udovolji – spreman je da, iza očevih leđa, proda firmu. Za sada, on vodi poslove; falsifikovao je već nekoliko očevih potpisa.

Starija kćerka posle dugo vremena dolazi u mesto svog rođenja i mladosti, gde je kao devojka silovana. Tim nemilim povodom otac je tada izjavio da silovan može biti samo onaj ko želi da bude silovan. Ova je njegova izjava zapečatila kako svaku krivičnu istragu, tako i osećaj krivice njegove kćeri. Ona živi s mužem kojeg ne ceni i sinom kojeg prezire.

Najmlađi sin stanuje u Parizu, napustio je studije menadžmenta i posvetio se pisanju pesama. Nemamo nikakvog svedočanstva o njegovom pesničkom talentu. S vanbračnom kćeri svog oca, u incestuoznoj je vezi. Dvostrukom incestuoznošću u porodici, očevom i sinovljevom, ukazuje se na zatvorenost ovog porodičnog društva, na jezivu upućenost jednih na druge, na zavisnost od očevih resursa, ne samo finansijsku nego i emocionalnu.

Kolektivna spremnost na korupciju najočigledniji je izraz neslobode društva, države, sveta. Tako je i u ovoj porodici. Shvativši da neće više živeti od donacija očevog profita, deca su spremna da oca proglase neuračunljivim i da tako rasparčaju imanje.
S druge strane, u znak odmazde, otac sklapa ugovor s čovekom koji mu je celog života bio neprijatelj i tako decu lišava nasleđa. Najmlađi sin, u znaku osvete, spaljuje fabriku. A pre toga…

Pre toga predočen je čitav repertoar gnusnih scena porodičnog nasilja. Otac štapom udara sina po glavi, do krvi. Sin nasrće na oca. Ćerka sa svojim mužem pljačka sve stvari od vrednosti iz očeve i kuće svoje maćehe-tetke.

Ovi se ljudi svete i uništavaju oca sredstvima kojima ih je on podigao, upravo onim manama kojima ih je on odnegovao.
Evo zašto je kapitalizam toliko uložio u teoriju postistorije! Evo zašto su njegovi najnegovaniji pojmovni ljubimci postideologija, postistina i – o, da! – postmoderna:

Ukoliko ne bismo poznavali istoriju ovih porodičnih odnosa, smatrali bismo da su bezdušna deca naprosto svirepa prema ostarelom i onemoćalom ocu. Ljudi neartikulisanih strasti, bez odgovornosti i slobode. No, s obzirom na uvid u istoriju ovog slučaja, jasno je da je u ovom zatvorenom porodičnom svetu, među svima najnemoralniji onaj koji deluje najracionalnije – otac porodice.

U jednom trenutku, otac najmlađem svom sinu, kako bi ga privoleo da, ipak, ostane na Islandu i preuzme fabriku, kaže otprilike ovo: novac koji je potrošen na tvoje školovanje nije moj, već naših radnika u fabrici i članova brodskih naših posada. Ti treba tim ljudima da se odužiš. Oni su radili za tebe. Ti sad treba da radiš za njih. Mi, vlasnici, samo smo organizatori koji tim ljudima treba da organizuju posao i da im omoguće da pristojno žive od svog rada.

Kakav Samarićanin! Kakva lažna istina i kakva istinita laž! „Hulje lepo zbore, al’ rđavo rade“, kaže Čika-Jova Zmaj.