Kapitalizam na filmu (2)

Bilo je to vreme kada su kod nas mnogi bili oduševljeni „nacionalnim preporodom“, a malobrojni zabrinuti predosećanjima ratova; oni koji će s lica zemlje nestati u tim grozomorno nadirućim „događanjima naroda“, tada su, u većini slučajeva, uglavnom živeli ekonomski bezbedno; nezaposlenost je bila još uvek niskog stepena, plate redovne i dovoljne, a obrazovanje i lečenje besplatni.

U Americi, to je vreme nadolazeće euforije pobede nad komunizmom u Evropi, vrtoglavog rasta globalnog tržišta, povoljnih kredita i jeftine hrane, pokućstva i benzina. Gordon Geko tada je berzanski čarobnjak koji svaku prljavu svotu novca, pod uslovom da je znatna, na Volstritu može besprekorno da opere a njenog vlasnika da iz obličja žabe pretvori u uglednog i moćnog princa moći.

Posle dvadeset tri godine, Gordon Geko, u dobu za svako poštovanje, pošto je osam godina proveo u zatvoru po kazni zbog finansijskih malverzacija, sada, pred sam krah berze, objavio je knjigu „Da li je pohlepa dobra?“ (Is Greed Good?), koja upravo predviđa taj strahoviti krah tržišta i razaranje „na veliko“ socijalnog i ekonomskog statusa ljudi svih klasa i stilova života.

Usled stravičnih finansijskih metamorfoza, brojni bogataši dižu ruku na sebe, brojni pripadnici srednje klase ostaju bez posla i zapadaju u doživotne dugove, a tmušta i tma onih skromnostojećih koji su otplaćivali primamljive kredite za jednu ili dve svoje kuće, ostaje bez poseda, na ulici.

Otevši od svoje kćeri ono što joj je svojevremeno, na računu u nekoj švajcarskoj banci, ostavio kao zalog sigurne budućnosti, Gordon Geko je priskrbio sebi početni kapital za nova ulaganja i, u tim godinama krize kad ogromna većina gubi sve, enormno se obogatio.

Na kraju, ne samo da je svojoj kćeri stostruko vratio oteto, nego se s njom – posle decenije nesporazuma, optužbi i mržnje – i pomirio. Novac ne samo da nikad ne spava, nego uvek i miri. Potrebno je samo da bude enorman.

Od nepreglednog broja istinitih priča o egzistencijama savremenika koje su, uglavnom ni krive ni dužne, skrhane globalnim finansijskim krahom, Oliver Stoun je odlučio da nam prikaže sudbinu jedne porodice koja je, pre svetske krize, pohlepnošću oca razorena, da bi je, za vreme krize, ista očeva pohlepa ponovo uspostavila u ljubavi i radosti. Pri tom, reč je o porodici koja ni pre ni posle nije imala finansijskih teškoća. Dakle, bez pohlepe u savremenom kapitalizmu nema uspeha, a bez uspeha nema poštovanja.

Stoun nam je, u rukavicama, servirao holivudski bioskopski specijalitet. Sve tu sija skupocenošću i sve tu jeste zbog tog sjaja, tako da su, u toj zaslepljujućoj bleštavosti, pokazane porodične patnje, roditeljske i supružanske, nešto eterično u odnosu na živote onih koji su svoju snagu i svoje nade sahranili na ukinutim radnim mestima.

Triler „Sirijana“ Stivena Gejgana, ukršta i sabira veliki broj individualnih ljudskih ambicija, namera i posledica sopstvenih ili tuđih postupaka, kojima je zajednički skup politika. Cilj je da se pokaže kako je politika nadređena ličnoj egzistenciji, kako je volja državnog tela instrumentalizovala volju pojedinca – državnog službenika, i kako je, najzad, samu volju moćne države, kakve su SAD, instrumentalizovala volja multinacionalnog kapitala.

Evo šta se sve nazire u Gejganovom filmu: konkurencija privatnih firmi na međunarodnom tržištu naftnog kapitala, uplitanje države u poslove privatnih firmi, podrška demokratske države-supersile totalitarnim režimima – poslovnim partnerima, terorizam tajne državne službe, bezobzirnost te službe prema sopstvenim agentima koji su ispunili zadatak, instrumentalizovanost uma tih agenata – oni se nikad ne pitaju o suštini svog posla, niti imaju uvid u krajnji ishod svojih partikularnih delatnosti – advokatske malverzacije; zatim, eksploatacija bednih na naftnim poljima, zavisnost trgovine od politike, politička utilitarnost proameričkog poslovanja u arapskom svetu, propast reformatorskih, demokratskih ideja u tom svetu – što podržavaju vlade upravo najglasovitijih demokratskih zemalja Zapada – vrbovanje mladih, čednih duša siromašnih mladića u terorističke organizacije, verski fundamentalizam kao sine qua non ovog terorizma; najzad, porodična tragedija, smrt deteta i, kao njena posledica, profitabilno poznanstvo, a, kao posledica ovog poznanstva, istinsko prijateljstvo…

Pametnom dosta! Ali, dokle gladan čovek može da bude pametan?