Ključevi zaborava

Na svečanom prijemu nacionalne reprezentacije vaterpolista koji su ponovo šampioni Evrope, predsednik Nikolić je izjavio da su oni učinili ono što je svojstveno našem narodu, a da je on taj koji zna šta je to. Zaključak, u sportu ima najmanje sporta, a u politici najmanje politike.

Partijski kolega predsednikov, premijer vlade, u skupštini je javno ukorio jednog narodnog poslanika zato što ne plaća redovno struju. Partijske kolege ovog poslanika, iz jedne manjinske stranke, to su protumačile kao nacionalistički ispad premijera Vučića, ali su time zamaglili problem. Premijer je otkrio ovim gestom da ima uvid u privatne stvari narodnih poslanika i da s tim svojim uvidima računa kao s najvišom snagom političkog uticaja. To je krajnje opasno i, ako hoćete, protivzakonito.

Najviše pažnje, ipak, posvećujem sledećem događaju.

Prethodni mesec započinje povratkom jedne starice na mesto rođenja, takoreći mesto rođenja, takoreći, u roditeljski dom. Kneginji Jelisaveti, kćeri kneza Pavla i kneginje Olge, uručeni su ključevi vile Crnogorka na Dedinju, u kojoj se do tog trenutka nalazila Ambasada Republike Crne Gore. Vlasništvo je povraćeno. Hosana, uzviknuli su crnogorski ambasadori i srpski političari i sveštenici, zadešeni tu, ex officio. Na ovo sam čekala sedamdeset godina, rekla je, stežući ključeve, Jelisaveta Karađorđević.

Naša patriotska štampa, koja ovo povraćanje, ovaj povraćaj imovine jednoj bivšoj kneginji ispravno smatra simboličnim gestom restauracije same monarhističke suštine naše republikanske patrije, pisala je usplahireno isključivo iz vizure onih ključeva koji su se našli najzad u šaci prvog, pravog vlasnika. Princeza je ušla u svoj dom kao biser u školjku. Mi imamo biser, a biser opet ima školjku! Ali, šta je to što zovemo biserom i čije je to što smatramo svojim?

Niko, ama baš niko, nije pustio ni glasa ozlojeđenosti nad ovim gestom, niti se nad njim sažalio, a to jeste gest koji doista zaslužuje izjave saučešća, jer otkriva jednu sudbinu dostojnu sažaljenja više nego besa, i jednu laž – utemeljenu kao prvu, pravu istinu društva.

Dan kada je u ruke uzela ključeve vile Crnogorka, Jelisaveta Karađorđevićeva drži ispunjenjem svojih snova. Jedna dugoveka sudbina stigla je na svoj cilj. Bivša princeza, dakle, živela je i živi jedan bivši život, sanjala je i sanja, kao svoj, jedan nametnuti san – marioneta na povocu titule kojoj je dopustila da joj, posle prava na sopstvenu volju, oduzme čak i pravo na sopstveni poziv!

Živeti život koji se, u najboljem slučaju, živi samo za hobije, ukoliko ih čovek uopšte i upražnjava, bez zanimanja i poziva, bez rada i odgovornosti za druge, to je ono što smatram dostojnim sažaljenja, jer u tom sažaljenju, kudikamo više nego u ozlojeđenosti prema sujeverju da po pukom rođenju jedni ljudi vrede više od drugih, pokazuje se sva nakaznost ove obmane. Prihvatiti puki naslov kao sopstveni poziv i slediti to kao životni cilj do samog kraja, to znači prihvatiti i dičiti se zapravo sopstvenom neslobodom, nejednakošću i nebratstvom.

Posle ukidanja monarhije, ustanovljenjem republike, naše društvo imalo je mogućnost da uknjiži u svoj pravni sistem neuporedivo više pravičnosti negoli što je to u građanskim društvima liberalnog sveta, da ukine privilegije koje se stiču po rođenju i prema nasleđu. Ali, ako ima išta odvratnije od buržoazije plave krvi, onda je to crvena buržoazija.

Na samom početku, zauzevši domove nekadašnjih bogataša i plemenitaša, bivših kneževa i kneginja, kraljica i kraljeva, nova klasa bivših revolucionara iskopala je, u temeljima tih zaposednutih vila i letnjikovaca, palača i dvorova, grob upravo istini i pravdi za koje su život dali najčestitiji ljudi ove zemlje. Trebalo je čekati samo sedam decenija da ključevi ponovo nađu svoje stare vlasnike, a društveno utemeljena laž svoj stari građanski zakonik, po kojem imati, zapravo, znači biti – naime, biti dostojan imanja, to sad opet znači biti dostojan pred licem pravde ili Boga i naroda.

S takvim političkim idiotizmom, ova zemlja je, kažemo, mogla epohalno da raskrsti pre sedam decenija, ali, njena elita izabrala je da živi bivši život, život bivše elite, i to pod novim ideološkim sloganima. Sad se vraćaju stari slogani starih posednika, i iskorenjuju se i one reči koje su ukazivale da je nešto trulo u sistemu i da je između njegove teorije i prakse provalija. Ostalo je ćutanje.