Sve je više knjiga, televizijskih emisija i televizijskih kanala o zdravoj hrani i gastronomiji, ekskluzivnom ili jeftinom, egzotičnom ili ordinarnom kulinarstvu, a sve je manje sitih na ovome svetu.
Ljudi se izgleda sve više zadovoljavaju prezentacijama onog što bi mogli da jedu, a nikad neće jesti, negoli samom trpezom. Neko je dobro shvatio i unovčio činjenicu da se i imaginacija da pervertirati kao i sve drugo pod kapom nebeskom, kao, uostalom, i samo nebo. Ako nemaju hleba, nek se nahrane televizijskim programima o kulinarstvu!
Jedini koji je iz sveg ovog kulinarskog opskurnog panađura ispadao, pre svega svojim ateizmom i ironijskom kritikom moći, koja se proteže i na domen kuhinje – jer, pre svega, i nastaje iz stomaka, kao manipulacija glađu – bio je i ostao Entoni Burden (Anthony Bourdain 1956 – 2018). Pametan i osećajan, nije izdržao licemerje televizijsko-kulinarske industrije.
Otišao je na svojhu poslednju večeru samovoljno, ne da sam večera, nego da bude večeran. NJegov svetli lik ostaje da lebdi kao ikona iza svih onih lažno nasmejanih muškaraca i žena koji kuvaju za nas, hranu koju poslužuju mogulima.
Ima jedan holivudski film iz 2009. godine, već zaboravljen, iako u njemu glavnu ulogu igra megazvezda Meril Strip, koji ovu temu otuđenja kroz kulinarstvo, ili otuđenja putem TV gastroskopije, nosi u sebi. Fim, dakako, nije kritičan, ali izaziva kritiku, iz koje se otkrivaju skriveni mehanizmi represije, ne samo u društvu nego i u čoveku, kao pounutarnjena struktura moći koja diriguje društvom i željama kao silama-vektorima izgradnje tog i takvog nakaradnog, nedruštvenog društva.
Film je „Džuli i Džulija“ (Julie & Julia), po scenariju i u režiji Nore Efron, prema knjizi Džuli Pauel. Pođimo od posledica ka uzrocima!
Film „Džuli i Džulija“ nastao je prema autobiografskoj knjizi Džuli Pauel: „Džuli i Džulija – moja godina opasnog kuvanja“. Knjiga Pauelove, u stvari, transkript je njenog bloga koji je godinu dana vodila kao dnevnik kuvanja, zgotovivši za to vreme više od petsto jela, ali (ali!) prema receptima iz knjige „Kako savladati umetnost francuske kuhinje“, Džulije Čajld.
Primećujete, ove se žene zovu skoro isto: Džuli i Džulija. To je ta kvaka u naslovu filma. Ovaj svojevrsni udžbenik galskog kulinarstva, „Kako savladati umetnost francuske kuhinje“, namenjen američkom čitaocu, Čajldova je napisala kao oduševljena kulinarka, školovana u Parizu. Dakle, kao ponosni đak francuske kujne.
Dokle smo stigli? Da! Francuska kuhinja inspirisala je Džuliju Čajld da napiše kuvar, a ovaj kuvar Džulije Čajld inspirisao je, četiri decenije potom, Džuli Pauel da napiše knjigu o toj svojoj inspiraciji.
Međutim…
Međutim, neuporedivo veća od inspiracije njenim kulinarstvom jeste inspiracija Džuli Pauel karijerom Džulije Čajld. Poistovećujući se s njom, Džuli će uspeti da i sama, od istog materijala, materijala Džulijinog, napravi uspešnu poslovnu karijeru u industriji zabave. Kako?
Napisavši, naime, praktični vodič kroz francusku kuhinju, Džulija je ubrzo postala televizijska zvezda. Imala je redovnu emisiju tipa „Male tajne velikih majstora kuhinje“. A Džuli, objavivši knjigu „Džuli i Džulija – moja godina opasnog kuvanja“, knjigu o svojoj zanetosti karijerom autorke dela „Kako savladati umetnost francuske kuhinje“, u kojoj (Džuli) nije štedela pojedinosti iz svog intimnog života, postaje takođe popularna.
Ali, dok Džulija (Čajld) svoj uspeh duguje isključivo svojoj istinskoj ljubavi prema kulinarstvu, Džuli (Pauel) svoj uspeh duguje strahovitoj ambiciji da bude uspešna poput Džulije; drugim rečima, karijerno opsednuta njenom karijerom. Dok je kod Džulije kulinarski uspeh incidentan, kod Džuli je incidentan sam predmet uspeha – kulinarstvo. Dok je kod stare gospođe Džulije kulinarstvo cilj, kod mlade dame Džulije kulinarstvo je sredstvo za postizanje poslovnog cilja.
Živeći životom Džulije, i to nam podastirući na uvid, najpre na blogu, poput rijalitija, zatim i u knjizi, Džuli nam je dala zapravo romansu o imitaciji, u kojoj je glavna ličnost imitator ličnosti, a ne ličnost sama. „Zvuči poznato“?
Džulina ostvarenost, Džulin ugled, Džulina (pre)poznatost, bazira se na onome što ona sama nije, na onome što ona jeste kao neko drugi. Džuli, ali samo kao Džulija! Džuli je, dakle, Džulija kao Džuli (sic!).
Poriv mlade imitatorke Džuli da postigne svepoznato ime Džulije, autorka filma – da se vratimo filmu i rediteljki Nori (Efron)! – ne postavlja kao problem. Neproblematizovan, taj poriv se u filmu, štaviše, tretira kao ono što je za ugled. Džuli Pauel postala je poznata i priznata. Molim lepo, tržištu je ponudila svoju imitaciju Džulije Čajld! Velika zarada potvrđuje originalnost imitacije! Velika zarada, najzad, izgladila je i sve one bračne nesuglasice koje je proizvodila Džulina neutaživa ambicija da bude Džulija. Svi vuci siti i sve ovce na broju, veli neoliberalna teodiceja.
Naposletku, kad doznamo da Džulija o Džulinom poduhvatu ne misli ništa dobro ni lepo, to nam film predstavi kao sujetu vremešne kulinarke, kao zavist prema uspesima mlade koleginice. Koleginice?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.