Koronski svedok – tragedija komedije

Dakle, nije reč o tome da je moral ovde u većem deficitu negoli u EU ili SAD. Reč je o pomanjkanju društvenih procedura kojima se isti arogantni nehaj svetskog i balkanskog vladajućeg džet-seta drukčije prikriva – umnije ili bezumnije, skuplje ili jeftinije.

Ovde, naime, on više ne mora da se prikriva, jer prikrivanje bi ovde značilo slabost onih koji vladaju sferom imanja i karijere – poslovne ili univerzitetske, svejedno.

Ovde se, najzad, ni potkupljivost više ne skriva, nego se prpošno pokazuje, kao svojevrsni inat (dogodila se, dakle, perverzija pojmova kao posledica perverzije manira), pa tako ne samo da više ništa nije čudno što su birokrate nesamostalne, autoritarno poslušne osobe, nego je Srbija lider među evropskim zemljama u nesamostalnosti svojih profesora i kritičara.

Ovde se i romani poglavito pišu da bi se osigurao povlašćeni društveni status pisca, a tako se vode i pozorišta i umetničke institucije.

Ti autori, direktori, selektori i kritičari, rade kao donji organi vlasti.

Kako onda da se Aleksandar Vučić ne ponaša ovako osiono nedemokratski i varvarski protivzakonito, kad je, na inače nestabilnom, vrhu piramide u čijoj su bazi kritičari njegovog režima takvi da, pored njih, tom režimu prijatelji i nisu potrebni. Eto zašto gospodin Vučić nema prijatelje, kad ste to već pitali. Izlišni su. Oni bi ga samo oslabili. Stekne li ih, to mu je kraj.

No, pođimo redom! Od najuvaženije institucije. Ne, ipak, nije to Udba, to je, sestrinska organizacija, Srpska pravoslavna crkva.

U Srbiju je Uskrs ove godine, usred pandemije, pao s plavetnog neba da otkrije svu mutnu zemaljsku metafiziku SPC-a, njenog klera i vernog mu stada.

Zahtevajući da se na nekoliko sati njenim vernicima ukine policijski čas kako bi mogli doći u crkvu na uskršnju liturgiju i pričešće, pobunio se najviši svetosavski pastirski hor u ime Gospoda Boga Svedržitelja i njegovog jednosuštnog Sina, Isusa Hrista, i u ime Duha Svetoga, pozivajući se na nepromočive reči Raspetog o tome da čovek čista srca spokojno može piti i iz zatrovanog kaleža, jer je njegova vera jaka a duša detinja, te se neće inficirati.

Srpska pravoslavna crkva, dakle, ne samo da nije još u osnovnoj školi naučila šta su to metafore, šta su to, ako hoćete, famozne Hristove parabole – te u svojim pozlaćenim dvorima, ispred kojih se sjaje najnovije limuzine, kroz čitavu modernu i postmodernu, davi onu jadnu kamilu gurajući je, sve sa grbom, kroz iglene uši – nego nije u toku ni s novijom lektirom Gospoda Boga, koji je veliki čitalac, pa je još u dvadesetom, dakle minulom, stoleću čitao i dela svetog Žana Ženea, u kojima se jasno dokazuje da je čudo nečisto.

Da su to znali episkopi i drugi sveštenici, to da je Bog shvatio da upravo svojoj Crkvi mora da uskrati moć čuda, kojom je obdario samo svog jednosuštnog Sina, danas bi i one njene vladike, preselile se s ovog sveta virusom kovid 19, bile među živima.

Crkva je zahtevala izuzeće, i u tome nema ništa čudno. To je još jedan njen logičan potez u nizu logičnih poteza. On proishodi iz njenog statusa izuzetnosti iz društva, koji se automatski shvata kao duhovni stepen izuzetnosti.

Zajedno sa ostalim „tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama“, SPC je organizacija koja ne participira u društvu. Recimo, ona ne plaća porez na ubiranje prihoda, a ubira prihod.

Ukoliko postoji jedna moćna organizacija koja je legitimno izvan društva, dakle, legitimno nelegalna, onda, po logici stvari, društva nema, jer ne može postojati društvo a da postoji i nešto izvan njega. Ne može se biti malo trudan. Ne može se biti samo malo ubica.

Takav status izuzetnosti iz društva, i to najuglednije institucije u društvu, nužan je svim vlasnim strukturama (dakle, ne jedino vladajućim strukturama), kako bi i one mogle uspešno da deluju protiv društva.

Jer samo kad društvo ne postoji, naime, kad prividno postoji, kao što je to u Srbiji slučaj, onda i predstavnici vlasti i predstavnici moći (koji, dakle, mogu biti i u opoziciji) mogu da legitimizuju sopstvene nelegalne radnje.

To je koren paradoksalnosti naše situacije, u kojoj su, na primer, u borbu protiv kriminala uključene kriminalne strukture, u brigu o siromašnima upravo oni koji ih izrabljuju, dok se politika vodi parapolitičkim sredstvima, a obrazovni sistem predstavlja obuku u neznanju.

Zahtev SPC-a da vernici budu isključeni iz društvene norme, da usred pandemije ližu istu kašičicu, po sebi je urnebesno komičan, žarijevski, na ivici sotije i farse, ali, u biti, on je tragičan.

Pojam o granici između komičnog i tragičnog, u Srbiji je javno pogubljen.

Zato Predsednik Republike može da se na javnom mediju bez srama pokazuje kao razmaženo petogodišnje dete, kome je država igračka, pa je čas prinosi ustima i ljubi, čas zafrljači od sebe.

Zato neobrazovani medijski magnat može da igra ulogu genijalnog svetskog virologa u borbi protiv pandemije, a najstameniji opozicioni političar – onaj čijim dverima čvrstinu daju ljotićevština, nacionalizam i homofobija – može, bez blama, da, kao pajac, duva li, duva u pištaljku nasred Skupštine.