Korupcija i generacija

Diogenu kiničaru dugujemo ovo slavno poređenje velikih i malih u kriminalu. O tome izveštava njegov imenjak, doksograf Laertije: „Kad je jednom video da sveštenici odvode nekog nižeg činovnika koji je iz hrama ukrao jednu posudu“, nepokolebljivi cinik je komentarisao: „Veliki lopovi vode malog lopova.“

Ta slika, sve do pre nekoliko dana, bila je (ejdetska) slika ovdašnje pravde u očima građana. Sad, čak i ukoliko bi situacija bila samo suprotna, da mali lopovi zakonu privode velike lopove, moglo bi se sa sigurnošću tvrditi da je to ozbiljan nagoveštaj izlaza srpskog društva iz rđave ili mračne beskonačnosti, u koju je, posle Miloševićeve dekade, po drugi put zapalo po atentatu na premijera Zorana Đinđića, tačnije, posle pada vlade Zorana Živkovića i anuliranja rezultata policijske akcije „Sablja“.

Prošle nedelje, pisao sam da je finansijska korupcija države ovde neodvojiva od ideološke, nacionalističke korupcije društva. Ukoliko Justicija zaista ne bude otvarala oči samo s vremena na vreme, pokazaće se da je protivpravnim radnjama sticanja materijalnog bogatstva, velikog ili većeg, pogodovala protivpravna ideologija ratnohuškačkog nacionalizma. Početni kapital, taj famozni prvi milion, ali, i tih manje razglašenih sto ili deset hiljada nekadašnjih nemačkih maraka, krvav su novac koji donose ubistva i pljačke, bez obzira da li pripada onima koji su od divljeg sistema, izolovanog od međunarodne zajednice, dobijali na dar kao deo javnog dobra, u vidu fabrike ili upravljačkog položaja koji je podrazumevao ilegalnu zaradu, do onih koji su, kao vikend-ratnici, odlazili petkom popodne na ratišta u Hrvatskoj i Bosni da se u nedelju uveče vrate sa opljačkanim plenom.

Ukoliko Vlada Republike Srbije generiše mogućnost da se svim ovim pljačkašima koji su koristili situaciju državno organizovanog haosa, kao i njihovim naslednicima u organizovanom haosu postmiloševićevske tranzicije, dakle, bez obzira na sadašnju njihovu stranačku pripadnost i položaj u državi i društvu, oduzme ono što nikada i nije bilo njihovo, a sudska im vlast odreže decenijske kazne zatvora, onda će neka potonja vlada moći da učini i ono na šta ova nije spremna – da u potpunosti marginalizuje uticaj ekstremno desničarskih pokreta i generiše uslove za socijalno demokratsko društvo.

Bez holističkog pristupa poništavanju državnog sistema korupcije, koji je kao svoj primarni zadatak odredila sadašnja vlada, neće biti potencijala za dalje promene. Jasno je pri tom da je ovde posredi borba za uvođenje kapitalističkih odnosa na legalnoj osnovi, kako su oni uspostavljeni i u EU, a ne borba protiv nelegitimnosti samog tog sistema. Međutim, stvar i jeste u tome da se posednik kapitala ovde diferencira od posednika otetog plena, da se legalno stečena imovina razdeli od korupcijom zadobijenog vlasništva. Dakle, na početku smo jednog istorijskog procesa za čije rezultate dobro znamo da nisu sasvim čovečni, ali su čovečniji od plodova sadašnje grabeži.

Korumpiranje degeneriše. Veza između korupcije i generacije je logička i istorijska. Ta dva pojma, ta dva procesa, opisao je Aristotel, govoreći o promeni kvaliteta. Korupcija je propadanje, kako on kaže – kretanje od bića ka nebiću. Bolje je da ovde umesto pojma nebiće koristimo pojam ništavilo, jer jasnije ukazuje na aktivnost, a ne na stanje, na postojani rad na uništavanju ili poništavanju bića. Nasuprot tome, generacija je stvaranje, naime, kretanje od ništavila (nebića) ka biću. Pojam generacije tek u sedamnaestom veku postaje pojam istorijske generacije, otkrivajući nam tako smisao ništavne delatnosti, koja se zove korupcija, kao gubitak generacija ljudi, kao gubitak vremena, a vreme je supstancija društvenog života. Eto, to je pad u lošu beskonačnost. Šta znači ovaj Hegelov aristotelovski izraz?

Pojam supstancije, za Aristotela, neodvojiv je od pojma potencijalnosti i pojma kontinuiteta. Naime, nema kontinuiteta bez onog što Aristotel naziva potencijalnom beskonačnošću. Rđava beskonačnost je beskonačnost koja je izgubila potencijalnost promene, dakle, beskonačnost bez budućnosti. Jedno društvo može da tavori u lošoj beskonačnosti doista beskonačno, jer ništavilo korupcije nikada neće u potpunosti poništiti biće, ali, tokom vremena, bića je tu sve manje i manje, ad infinitum.