Kosovska dramaturgija II

 Kad pišu o nestalim sinovima, oni pišu o užasu praznine u prošupljenim srcima njihovih bližnjih, ali i nešto drugo od toga, zbog čega pozorište i jeste pesnička veština par excellence: o onome što krucijalno nedostaje a nadilazi granice ličnih sudbina, upravo ih određujući, naime, o onoj utopiji koja se rađa u srcu potlačenog ženskog subjekta kao želja ili žudnja, vizija ili san, a projektuje se na sina, i stoga se neće ostvariti, jer joj je upravo on poslednja i najnepremostivija prepreka. To je zastrašujući, mračni lavirint.

Postoje konkretni zločini, zločinci i žrtve, koje osuđujemo i oplakujemo od Trojanskog rata do postjugoslovenskih ratova. Mi znamo ko ubija, ali šta je to što postojano i iznova proizvodi ubijanje? To pitanje ne može da postavi politika niti etika, iako je ono suštinski političko i moralno, nego isključivo poezija i umetnost. Jer jedino tu čovek ima smelosti da se zapita nisu li u ljubavi majke prema sinu, tom budućem pateru familiasu, patrijarhat i rat našli najskrovitije svoje mesto?

Nestali sinovi, ta najčudovišnija bića za koja se više ne zna da li jesu ili nisu, na nevidljivoj granici između bića i ništavila, između realnog i imaginarnog, stvarnosti i mita, bića koja svojom prazninom unose u život nepodnošljivu težinu, ukazuju na onu mogućnost drugosti koja inače tavori u zaboravu. Žudnja za otkrivanjem tragova nestalih sinova priziva u sećanje zaboravljenu želju za drugačijim subjektom i drugačijim društvom. Onu želju koju su pateri i patriciji kastrirali. U zamenu za nju, majke su dobile surogat – ponos na muževnost svojih sinova. To je veliki nauk dramskog pesništva, njegov dubok i opasan zaključak: realnost je samo simptom.

U realni, realistični tok, Doruntina Baša, u drami „Prst“, inkorporira i dve irealne, imaginarne scene. To su, kako bi rekao Martin Buber, dve slike-želje, što je drugo ime za utopiju: „Reč slika-želja podseća nas na nešto što se izdiže iz dubine Nesvesnog i, snagom sna, maštarije, 'opsednutosti', gospodari dušom bez odbrane i čak, na višem stadijumu, biva prizvana, proizvedena u svesti, osvojena samom dušom.“

Dve utopijske projekcije iz dubine duše ili dubine sna ozaruju realni život ove dve žene, već deset godina organizovan kao zajedničko iščekivanje na povratak čoveka koji neće doći, dakle, oko jedne praznine koja se uvukla u biće kao njegova suština. Na realnom planu, to je praznina i bol, na metaforičkom, simptomatskom planu, to je mogućnost drukčijeg života i iskrene sreće.

Zojina slika-želja zove se „Klub drugih šansi“, a Škurtina – „Prodavnica sreće“. Deo dijaloga koji se vodi između prodavačice i Škurte, ejdetska je slika iz najskrovitijeg jezgra bića, koja se predočava samo u snu ili umetnosti. Prodavačica pita: „Želite da sve otpočnete ispočetka, zar ne?“, Škurta odgovara: „Prvi put u životu.“ A kad prodavačica kaže da je sada sve što je Škurta tu prisvojila doista samo njeno, Škurta veli: „Ali, osećam kao da je sve to nekako tuđe.“ Iz ove nevine scene, sasvim detinjaste (u Klubu drugih šansi Škurta sve što želi kupuje isključivo banknotama koje je sama pravila u detinjstvu, novčanicama-igračkama), mogla bi se izvesti čitava evropska povest lažne želje – želje kojom sebi pribavljam ono što nikada nije moje, a što me kolonijalizuje da zaboravim uistinu na sebe i želju koja me, kako bi rekao Lakan, u stvari nastanjuje. Takođe, paralelno, iz ove se slike može izvesti povest evropske mudrosti, od Delfskog proročišta do Spinoze, i od njega, preko Marksa i Frojda, do Lakana: „Jedina stvar zbog koje se može biti kriv jeste kada se ustukne pred svojom željom.“

Bit prevare, u tome je da ono što je istinski moje osećam kao tuđe. O tome je izvrsno pevao Jorgos Seferis u pesmi „Mikena“, iz 1935, u kojoj se o duši kaže da „se bori da postane tvoja duša“. To je genijalna pesma o emancipaciji, jer duša je utopija, ona slika-želja – sama želja. To su drevni jadi. Muški tragovi na nama, da parafraziram Sioranovu misao: „Tuđi tragovi na nama postali su neizbrisivi.“

Raspoloženje iščekivanja, određuju u ovim dramama nestali sinovi, ali, iza toga, ono ukazuje na čekanje na sopstvenu dušu, na onu slobodu za koju nacionalno oslobođenje i stvaranje države nije dovoljno.

Nije lako pisati o nestalima, o žrtvama, o pravednoj borbi za nezavisnost onih koji su, kao nacija, smatrani građanima drugog reda, ali tek kad se postavi pitanje o sadržaju nacionalnog oslobođenja, i kad se pokaže da se i samo to oslobođenje bazira na unutrašnjoj strukturi potčinjavanja, po kojoj su, pre svega, žene ljudska bića drugog reda, pisanje postaje istinski teret (zadobija, naime, istinsku težinu smisla).