Kosovska dramaturgija III

Iščekivanje spoljašnjeg glasa o nestalim sinovima podseća na izgubljeni glas o slobodnom, nepotčinjenom, netlačenom subjektu. Pompa i slava nacionalne nezavisnosti zaglušuju rodnu i klasnu nejednakost, koje se nalaze u njenim temeljima. Realnost je, ponovimo, simptom. A ključno pitanje glasi: kako se probiti iz začaranog kruga oštećene želje?

Doruntina Baša komad „Prst“ završava tiradom o patnjama koje nam javno ispoveda Zoja da joj ih je nanosio muž – tu gde se, kako kaže, „žene i devojke ništa ne pitaju čak i o stvarima koje ih se tiču“. Ta vrsta osvetničkog iskaza naći će se i u monološkoj drami Dževdeta Bajraja „Ubistvo jednog komarca“, pisanoj u slobodnom stihu:

„Žao mi je naših majki / One su kao ostarele ptice u našim grudnim koševima / koje zbog starosti / nisu mogle da odlete sa svojim jatom / pa su primorane da jedu / iz ruku ovih ljudi / čak i ako znaju da su oni kriminalci.“ Ove reči nadovezuju se na Zojinu srdžbu. One piscu služe da se, u prvom planu, direktno ostrvi na novu političku vrhušku, ali ne propuštajući priliku da pri tom ukaže na ono skriveno jezgro koje proizvodi represiju čak i kad se protiv nje bori.

Bajraj u lavirint ovog problema ponire introspektivno, pišući u prvom licu. Junaka koji je pobunjenik protiv novih uzurpatora vlasti u oslobođenoj državi, prikazuje kao nasilnika nad suprugom. Dakle, pobunjenik protiv patrijarhalne vlasti u sebi nosi klicu istog tog patrijarhalizma, te iste autoritarne svesti. To je circulus vitiosus. Muškarac ubija komarca na licu žene, bez milosti, sladostrasno. To je sarkazam ovog ciničnog komada, kojim se produbljuje perspektiva same kritike: onaj koji kritikuje oligarhiju patriota i sam je oligarh mizoginosti. Krug je zatvoren a atmosfera komada je beketovska. I tu smo došli do onog uzor-autora većini ovde zastupljenih kosovskih dramatičara. Zašto Semjuel Beket?

Raspoloženje iščekivanja, koje neminovno sugeriše na komad „Čekajući Godoa“, određeno je ovde nestalim osobama, od kojih se, ili o kojima se, svesno čeka ma kakav trag, ali, preko toga, njime se određuje ono, podsvesno, iščekanje na sopstvenu dušu – na slobodu za koju nacionalno oslobođenje i stvaranje države nije dovoljan uslov. Zato Beket.

Drugi bitan dramski autor za ovde zastupljene kosovske dramatičare jeste Breht. Ton njegovog didaktičkog pozorišta nalazimo u sledećim stihovima Dževdeta Bajraja: „video sam na TV-u tri stranačka lidera / koji su nam se obratili rečima / ne pitajte šta je država uradila za vas / nego se pitajte / šta ste vi uradili za državu / na primer nas trojica sa našim bliskim saradnicima / jednom dnevno vršimo đubrenje naše voljene zemlje / a kad imamo proliv / radimo više puta na dan.“ Podjednako ogoljeno, isti ton nalazimo i u komediji Jetona Neziraja „Let iznad kosovskog pozorišta“.

Od premijera Kosova, u Narodno pozorište u Prištini stigla je direktiva da se priredi svečana istorijska predstava za dan proglašenja republike, a kad će se to dogoditi, ne zna se. Bitno je da u predstavu bude integrisan i govor koji će premijer održati na dan proglašenja, a glavni glumac će ga dobiti nekoliko sati pre predstave da ga nauči napamet. I kad, na kraju, glavni glumac, tek dobijeni i na brzu ruku napamet naučeni govor premijera, stupi da na sceni i izgovori, dešava se ono što bez ostatka razara dekor patriotizma. Glumac govori taj naučeni tekst, ali se on otima njegovom pamćenju kao nešto posve tuđe, i glumac posustaje, zamuckuje, te zaćuti da bi zatim progovorio u svoje ime i u ime onih koje uistinu predstavlja, u ime želje koja ga zapravo nastanjuje.

U ovom času, Jeton Neziraj publici drži važnu lekciju ne samo o odgovornosti glumca prema svakoj izgovorenoj reči u predstavi, kao njegovoj ličnoj odgovornosti, o čemu je prvi govorio Branko Gavela, nego i o tome kako se može ispoljavati onaj delić duše koji postaje doista moj. O tome kako čovek može da se odrekne moći u ime želje, i straha u ime dostojanstva – a to je sloboda.

Evo šta kaže stari glumac: „Ja zaista nisam sitničar, ali, pitam se, kakvo to govno od države pravimo ovde? Kako je moguće da jedan poslanik ima platu deset ili dvadeset puta veću nego što je moja plata, a ja sam glumac više od trideset godina?“

„Let iznad kosovskog pozorišta“ nije drama koja kritikuje kosovsku državnost, za koju su podnete ogromne žrtve. To, naime, nije drama koja u pitanje dovodi smisao tih žrtava, već pod pitanje postavlja uspostavljeni smisao državnosti, koja bi trebalo da znači nekakvu slobodu i novu priliku za građane i građanke, a ne novu laž i novu nepriliku.