Kosti profesora matematike

Nemojmo se zavaravati, ljudi, pa i oni najmlađi, vole da vide rezultate svog truda, ma kako on bio ponižavajuć. Čovek, naprosto, nije apsurdno biće, kako to vole da kažu literati, jer ne može da živi bez smisla čak i kad ga razara. To je nešto poput negativnog broja.

Profesor matematike nije se odupirao batinanju, nije uzvraćao udarce, već je samo pokušavao da zakloni najosetljivije delove tela, jer, kako kaže, nije mu padalo ni na kraj pameti da udari, slučajno, i neko od dece koje ga, među onim golobradim mladićima, žustro tuče. Onaj koji predaje matematiku, taj jedinstveni predmet o kojem se, kako u svom izvanrednom eseju „Profesor matematike“ piše Jovan Hristić, ne može „neobavezno pričati“, kao što se može pričati o drugim predmetima, dakle, tako da „to pričanje ipak dobije neki privid znanja“, postupio je matematički precizno, razdvajajući privid od istine, znanje od neznanja, i to u situaciji u kojoj mrak na oči pada sasvim prirodno, po dubljoj logici životnog kontrapunkta, kako bi rekao Krleža.

Onaj koji predaje predmet o kojem se ne može stvoriti privid znanja (to je, zapravo, izvanredna definicija matematike), ne uzvrativši istom merom toj deci i tim mladićima kojima bi mogao biti profesor ili nastavnik, ukinuvši, naime, i najmanju meru recipročnog nasilja, poneo se kao bičevani Hrist i nagovorio nas da mislimo o tome u kojoj je meri privid uzeo maha te da je to bit nasilnosti ovog društva.

Kad, sasvim bezazleno i krajnje infantilno, mladi ministar finansija izjavi da bi glavni zadatak njegovog ministarstva morao biti u promeni svesti građana, to nam govori da najbolje namere i infantilnost, u neznanju nisu ništa drugo do nasilje. Javno propovedanje privida znanja, naime, nasilje je po sebi. Jedno ministarstvo koje bi trebalo da uspostavi matematičke odnose u finansijskom sektoru, ovde propagira metafiziku.

U isto vreme kad novosadskom profesoru matematike dečaci prebijaju kosti, jedan penzioner, nekad na izuzetno važnim društvenim funkcijama, od kojih je jedna i pozicija selektora fudbalske reprezentacije, javno poziva svakog ko sebe smatra časnim čovekom da premlati jednog sportskog komentatora. Ime komentatora je Milojko Pantić, a bivšeg selektora Milovan Đorić. Evo njegovih reči: „Pantića treba prebiti gde god se pojavi u Beogradu. Svi mi, cela Srbija, treba da mu lomi kosti gde god da ga vidimo.“

Ovo je poziv na linč jednog čoveka koji je mislio da u ovom društvu ipak ima pravo na slobodno izražavanje svojih simpatija i antipatija, te je izjavio da će u fudbalskom meču između reprezentacija Srbije i Hrvatske, navijati za Hrvatsku. Poziv na linč objavljen je u dnevnim novinama. Dakle, dnevne novine su ne samo sredstvo javnog poziva na linč nego i nešto više od sredstva, sam smisao tog linča. Bez ovakvih poziva na linčovanje, to je zaključak, većina sredstava javnog informisanja izgubila bi ovde svoj smisao, smisao koji se ostvaruje permanentom produkcijom privida.

Proizvodnja privida, nasilje je par excellence, haos u kojem se menja red uzroka i posledica, u kojem se negativne veličine uzimaju za pozitivne, a pozitivne za negativne, iracionalni brojevi za realne a realni za iracionalne – jedna okrutna rabota stvaranja masovnog privida znanja i potpuni zaborav na ono znanje o kojem se ne mogu stvarati prividi.

Kad potpredsednik vlade, Aleksandar Vučić, izjavi da zna „kako će da skonča“, onda on jednu sumnju izražava kao gotovu činjenicu, jedan privid znanja kao znanje samo. Ukoliko o tome govori, kao osoba na veoma odgovornoj društvenoj poziciji, a ukoliko raspolaže nedvosmislenim podacima koji ukazuju na pretnju po njegov život, morao bi, jasno i razgovetno da izloži te činjenice. U suprotnom, on stvara utisak magijske prozorljivosti koja se podrazumeva i kao svojstvo vlade, u kojoj je on nominalno na poziciji takozvanog prvog potpredsednika, a realno u moći njenog prvog ministra ili premijera.

To je, najzad, bit nepremostive razlike između Vučića i Đinđića, sa kojim prvog potpredsednika sve češće porede i nekadašnji bliski Đinđićevi saradnici, stvarajući pri tom samo privid sličnosti, naime, nasilje drugim sredstvima. Đinđić jeste koristio metafore, a te metafore stilske su figure njegovog jezika izuzetne racionalnosti. Vučić, u formi jednostavnog iskaza, koristi magijske formule.

Magija doista ljudima dolazi glave. Pod jednim prostim uslovom – da im upošljava one cerebralne procese koje bi trebalo da obavlja mišljenje.