Kraj škole

NASTAVNICA: Lenjost i nezainteresovanost, to je to. Ja razumem da vam je svejedno kakve ćete ocene imati, ali da vam je svejedno i da li ćete nešto znati ili ne, to ne mogu da shvatim. Reci, ali iskreno, zašto nisi pročitao lektiru?

PRVI UČENIK: Ja sam…

NASTAVNICA: Ustani kad sa mnom razgovaraš!

PRVI UČENIK: Gledao sam seriju, pa sam mislio…

NASTAVNICA: Šta si mislio, pa si mislio, ništa nisi mislio, pa ništa… pa da u televizijskoj seriji ima sve što pa piše u romanu – to si pa mislio?

PRVI UČENIK: Da, ista je radnja.

NASTAVNICA: Ista je radnja! To mu je, pa to. Nek je i ista radnja, ali gde su u toj istoj radnji oni prekrasni piščevi opisi prirode i osećanja, gde? Gde se to može pročitati u seriji? Gde je tamo ta reč koja nas, u književnom remek-delu „Koreni“, tako jasno upoznaje s karakterom srpskog čoveka? Gde? Gde je ona u radnji serije završila?

PRVI UČENIK: Mislio sam da je radnja važna.

NASTAVNICA Naravno da je radnja važna, ali, nije roman samo radnja. Šta to znači radnja, gde su u njoj misli… čulnost…gde su reči, gde su rečenice, gde je stil; piščev stil? Radnja, to je kao da ideš u radnju da nešto kupiš, ali ti, valjda, nije svejedno šta u njoj ima. Valjda ti se neki proizvod sviđa više od drugog, a sve je to jedna te ista radnja.

DRUGI UČENIK: Zavisi koliko ima novca u džepu, ili na kartici.

NASTAVNICA: Ko je tebi dozvolio da govoriš bez pitanja?

NARATOR: Drugi učenik podiže dva prsta.

NASTAVNICA: Moramo se valjda pridržavati nekog reda. Valjda moramo znati ko je ko i šta je gde, inače nastupa haos. Sad možeš da govoriš?

DRUGI UČENIK: Šta će…

NASTAVNICA: A kamo izvinjenje?

DRUGI UČENIK: Izvinite.

NASTAVNICA: Hajde, reci nam sada to što si hteo da kažeš!

DRUGI UČENIK: Šta će neko da kupi u prodavnici zavisi pre svega od toga s koliko novca raspolaže.

NASTAVNICA: S koliko novca raspolaže… Vidi se da ti je otac ekonomista a majka računovođa u Službi društvenog knjigovodstva. Ali, kakve veze prodavnica ima s temom književnog dela o kojem govorimo i njegovom radnjom?

DRUGI UČENIK: Vi ste pomenuli prodavnicu, to jest radnju. A ja hoću da kažem da je sve to patetično.

NASTAVNICA: Kakve sad veze ima patetika sa ekonomijom, dete? Nemam, naravno, ništa protiv toga da na času uvodiš reči koje do sada nismo koristili, pa makar one bile i tuđice, ali, to mora da bude u vezi sa smislom predmeta, a ne bez ikakvog razloga i reda.

DRUGI UČENIK: Ja sam mislio na roman, a ne na prodavnicu, kad sam rekao da je patetično.

NARATOR: Mnogima od nas to je prvi put da vidimo kako ljudsko lice može iz bledila u ljubičastu boju da pređe za delić sekunde. Važnija lekcija, koju sad još ne možemo da naučimo, jer je za nju prerano, jeste da bes predstavlja posebnu vrstu sladostrašća.

NASTAVNICA: Ko si ti da tako govoriš o životnom delu najvećeg srpskog pisca i najboljeg poznavaoca našeg narodnog karaktera i nacionalne istorije! Šta ti uopšte znaš o patetici? Znaš li da se Šesta Betovenova simfonija zove „Patetična simfonija“ i da se odnosi na prirodu, da je ‘patetično’, dakle, najtačniji opis prirode, izraz prirode – priroda sama… koja progovara… koja peva kroz jednog pisca, kroz jedan jedinstveni stil, stil kojim besedi sama narav jednog jedinstvenog naroda i njegove istorije? Biti patetičan, to znači biti prirodan i bogat, mudar! Patetično je najskuplja reč stila!

NARATOR: Učenica Gordana, koja je istovremeno i u prvom razredu srednje muzičke škole, dobro zna da se „patetičnom“ ne naziva Šesta Betovenova simfonija – ona je „Pastoralna“ – i podiže dva prsta, ali ne da bi o tome išta kazala. NJeni roditelji, ljudi od karijere, važni i ugledni građani, sa uspehom su je učili da je kobno nadređene loviti u greškama.

NASTAVNICA: Izvoli Gordana.

UČENICA: Mislim da je Rastko pobrkao značenje reči patetičan sa američkim ‘pathetic’, koje se često čuje u filmovima. Meni je tata objasnio, on je diplomata, da naši prevodioci američkih filmova pogrešno prevode tu reč patetik kao patetičan, a treba da je prevedu kao jadan.

NASTAVNICA: Sedi Gordana! Vama dvojici nisam rekla da sednete. To je to. Ne samo da ste lenji i nezainteresovani, nego i pogrešno učite ono što učite. A ničeg goreg nema od uvežbavanja grešaka.

DRUGI UČENIK: Ja sam upravo to i rekao – da je taj roman jadan.

NASTAVNICA: Nećemo se ovde igrati škole i praviti pametni! Odakle ti pravo da neprozvan dobacuješ? Odakle ti pravo na nedisciplinu?

NARATOR: Učenica Gordana je podigla dva prsta.

NASTAVNICA: Samo ukratko, Gordana.

UČENICA: On mi je i danas pre časa vikao: „Uvlakačo, uvlakačo“. I još nešto, što ja ne smem da kažem pred vama.

NASTAVNICA: Pa mi to ovde imamo posla sa siledžijom! Nije ni čudo da se u glavi onog koji se tako loše odnosi prema svojim pametnim i lepo vaspitanim drugaricama, rađaju izopačene misli o remek-delima nacionalne književnosti.