Prošlo je deset meseci od kada je predsednik Demokratske stranke, tada i u svojstvu predsednika Republike Srbije, izjavio kako mu je poznato da pojedini članovi političke stranke kojoj je lider imaju bliske i unosne kontakte sa svetom kriminala. Rečeno je to u razgovoru koji je, za 100. broj magazina Status, s Borisom Tadićem vodio Svetislav Basara.
Pominjući spregu nacionalističke ideologije, kriminalnog miljea i institucija sporta, pre svega fudbalskih klubova i njihovih navijača, a na Basarino upozorenje: „Nemoj zaboraviti političke partije, među kojima ima onih koje održavaju tesne veze sa tim kriminalnim i paravojnim formacijama“, Tadić je odgovorio: „Ne postoji stranka koja to ne radi.“ Basara, ne bez čuđenja, na to, ipak, kaže: „Nadam se da DS ne radi.“ No, Tadić ga smelo, razgovetno i jasno, razuverava: „Uključujući i ljude iz DS-a. Ali to ne radi stranka kao organizacija. To mogu da garantujem. Nego pojedini članovi DS-a.“
Prošlo je, dakle, deset meseci od tog – u celini ili delovima, u nedeljnicima i dnevnim listovima mnogo puta preštampavanog – javnog razgovora prvog čoveka aktuelne države s prvim piscem tekuće nacionalne književnosti, a ne samo da ni protiv jednog od tih, u intervjuu neidentifikovanih, članova DS-a nije podneta krivična tužba, niti je ko od njih lišen slobode, nego se otad, na ovu alarmantnu tvrdnju doskorašnjeg predsednika države, koja nedvosmisleno podrazumeva njegov uvid u činjenično stanje, nije oglasila nijedna nadležna institucija. Te reči, otišle su u vetar.
Usred smo izborne političke kampanje, i jedno pravedno hapšenje nekog moćnog člana i/ili funkcionera stranke, predstavljalo bi ne samo razonodu za biračko telo, da parafraziramo Sartra, već i pobedonosni „gol“. Međutim, u ovoj utrci za poslanička mesta, republička i opštinska, udobna nameštenja u brojnim upravnim odborima i, ne na poslednjem mestu, za predsednika republike, taj bi pogodak mogao biti i autogol.
Ipak, hapšenje je otpočelo, i to lica optuženih za paljenje Američke ambasade i oštećenja na Hrvatskoj, Turskoj i Nemačkoj ambasadi, 21. februara 2008, tokom mitinga „Kosovo je Srbija“. Šta će, međutim, biti sa onima koji su svojim otrovnim besedništvom stvorili atmosferu histerije u kojoj su, da bi danas pravedno bili hapšeni, ovi mladi ljudi činili nepravdu, u kojoj je jedan od njih izgubio život, i šta će biti sa onima koji su odgovorni za to što policija tog dana i na tim mestima nije reagovala?
Pitanje o toj odgovornosti, postavio je ministar policije, Ivica Dačić, istovremeno, obelodanivši da o čitavoj ovoj akciji hapšenja nije znao ništa (!?), te da će o tome povesti istragu. Stvarajući utisak da ima nešto protiv ovog hapšenja, Dačić, u stvari, ide korak dalje od njega. To je veština njegove politike, koja zadovoljava suprotne opcije. Stoga će SPS i posle ovih izbora moći da uđe u koaliciju u kojoj ne gubi ništa, a dobija puno.
Kad je, na mitingu „Kosovo je Srbija“, zakazala policija, predsednik Tadić je poslao vojne specijalce pred Ambasadu SAD. Kasnije je izjavio da mu je tadašnji premijer, Vojislav Koštunica, na upit zašto policija ne reaguje, odgovorio kako Srbija treba da pokaže da nije protiv onih koji protestuju, nego protiv onih koji su priznali Kosovo. To je ta differentia specifica DSS-a, kojoj njeni članovi tepaju kao različku.
Ako i nije učinio puno za svog predsedničkog mandata, Tadić je barem izgovorio neke krajnje ozbiljne reči. Na osnovu njih, međutim, teško da će ovih dana biti uhapšena neka krupnija zverka. Na to ukazuje i kampanja u kojoj se predstavnici DS-a i SNS-a, dve najmasovnije stranke, javno pokazuju najčešće u društvu pitomih životinja. One su mirne i ponašaju se, poput dece (koja ni u ovoj kampanji nisu ostavljena na miru, naročito od strane SNS-a) – prirodno. Daleko od glumatanja građana koji, u tim predizbornim spotovima, razgovaraju s političarima, i šmire samih političara, u kojoj prednjači Čedomir Jovanović – karikirajući, u ovoj utrci, upravo najbolji politički program.
A što se tiče budućnosti domaćih životinja, ona je izvesna i nimalo lepa. U ekspresionističkom duhu, pod simptomatičnim nazivom poglavlja, „A svi imaju isti dah, čovek kao i stoka“, opisana je u velikom, čudovišnom romanu Alfreda Deblina, „Berlin Aleksanderplac“:
„Šta to radi ovaj čovek s ljupkim malim teletom? Samog, on ga vodi na užetu unutra, golema je to dvorana, u kojoj riču bikovi, i evo, životinjicu dovodi do klupe. Mnoge klupe stoje jedna uz drugu, pokraj svake je drvena toljaga? Sasvim spokojno, kako je i doveo životinju i rekao: no, lezi mirno, smestio joj je udarac u vrat, bez ljutnje, bez velikog uzrujavanja, pa i bez tuge, zar ne, tako je to, ti si dobra životinja, znaš ti da tako mora biti.“Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
