Lepota

Da bi, elementima prirode, minimalno intervenisao u prirodnom ambijentu, ali da neminovno potvrdi pečat ljudskog postojanja, i da bi posmatrao kako vreme razara taj novonastali oblik, odnosno da bi shvatao smisao tog oblika koji mu tek vreme daje, iz jednog škotskog sela, u kojem je nastanjen sa svojom porodicom, Endi Goldsvorti putuje s kraja na kraj sveta. On posmatra kako vetar razvejava snežni prah i kako reka rastvara u brzaku kuglu gline koju je maločas oblikovao. Na drugom kraju sveta oblikuje veliku šišarku od leda ili ređa rečne kamene oblutke i posmatra kako ih reka plavi… oblutak, katulbo. („Kako se čuje, divna igra.“) Stoga je Heraklit rekao da je vreme dete koje se igra kamenčićima, zar ne?

Šta, u svojoj najboljoj mogućnosti, čovekov život može da bude? Za divan život kakav vodi Goldsvorti, recimo, nužno je da se čovek rodi u određeno vreme, na određenom mestu, sa određenim osobinama, ali, pre svega, u povoljnim okolnostima, jednom rečju da ima sreće.

Bez prizora užasa, jasno je, nikad ne bismo mogli niti da razumemo niti da cenimo prizore lepote. To je bolno saznanje. Govorimo o stvarima koje egzistenciji otkrivaju smisao, a koje su većini egzistencijalno nedostupne.

U vodama portugalskog priobalja, plutaju živa i mrtva tela ljudi koji su pokušali da se domognu Evrope. Policajci mrtve smeštaju u vreće, a živima stavljaju lisice na ruke. Ovde, pre nego što nadru pitanja, na trenutak, prestaje govor i nastupa muk. Kakva je to slobodna zemlja u koju ljudima nije dopušteno da kroče? Kakvi su to slobodni ljudi, zakonom zbrinuti u svoju građansku poslušnost, koji drugome umesto da stisnu ruku, vezuju ruke? Svako objašnjenje ovih činova predstavlja racionalizaciju podlosti i normalizaciju nasilja, koja se kroz povest prenosi i čini okosnicu moderne društvene istorije.

Slikar Ig de Montalanber, oslepeo je pod udarcima kradljivaca. Kad Montalanber kaže da vid, tj. viđenje, nije čulo, tj. stvar percepcije, nego stvar kreacije, onda on iskazuje sopstveno egzistencijalno iskustvo, jer, njegov je mozak nastavio da stvara autentične slike i posle gubitka očinjeg vida. Iz jednog tragičnog osećanja života, evo, izrasta ushićenje, i spremni smo da tvrdimo, iako to ne možemo da dokažemo, kako život ima smisla.

Evelin Gleni ne čuje. Zapravo, ona čuje celim telom, ali ne i uhom. NJeno telo je rezonantna kutija. Pitanje: „Kako čujemo?“, irelevantno je. Suštinsko pitanje je: „Šta je to što čujemo kad slušamo?“ Perkusionistkinja Evelin Gleni je gluva. Kakav je to specifičan, unikatan estetski status jedne umetnice koja stvara umetnost za koju joj nedostaje osnovni čulni organ? Umetnost koju mi slušamo, a ona je oseća i misli čitavim telom.

Grupa urlatora, grupa „Urlatori“, iz Finske putuje celim svetom da urla himne zemalja u kojima konači. Himne to zaslužuju – urlanje.

Sloboda u umetničkom delu jeste ono što u svetu u kojem živimo pravednom čoveku donosi samo nevolje. Da je odluka laka, i da se za nju prima nagrada, svaka bi hulja bila pravednik.

Nije važno mahanje rukama, važno je da se uspostavi kontakt sa svakim instrumentalistom u orkestru, neposredan kontakt s čovekom, tako da on zna da na njega dirigent misli svakog trenutka. Iz te brige i, istovremeno, uživljavanja u muziku, nastaće pravilni a osobeni izrazi rukama, tako nekako svoju veštinu objašnjava Valeri Gergijev. Apsolutni spoj misli, emocije i pokreta, spoj duha i tela, evropskoj tradiciji jedino je pošao za rukom u dirigovanju.

A ruke petnaestogodišnjih devojčica u jednoj privatnoj fabrici perli rade za mesečnu nadoknadu od 62 dolara, računato bez kaznenih odbitaka. Samo tanki prstići devojčica mogu da postignu neverovatnu brzinu u jednoličnom manuelnom radu, a da se na mašini ne opeku od usijane igle kojom se, valjda, buše perlice, đinđuve; bižuterija koja vlasnika fabrike čini ponosnim multimilijarderom.

Usred dana, na ulici u centru Beograda trči goli Tom Gotovac vičući: „Ja sam nevin! Ja sam nevin!“ Pred smrt, pitao se, namerno mešajući nemački i engleski jezik: „Was ist Life?“

„Was ist Life“, pitanje je jednako validno i za boksera i za poštara i za umetnika, za Valerija Gergijeva i devojčice koje rade dvanaest, petnaest sati dnevno za 62 dolara mesečno. Valjda je to najveći značaj avangardne umetnosti, da postavlja pitanje jednako za sve. Pitanje u kojem se svako odista ogleda.

Nastala od kapi leda, reka Gang usput usisava sve ekskramente indijskog tradicionalnog i modernog života; jedan odbačen svet, svet otpada ulazi u sastav reke, milionima ljudi prisne poput majke. NJu, tu Majku, svetom čini nepokolebljivost vere, koja tokom vekova upija sav otpad. I danas vernici čine ono što su njihovi preci činili pre tri hiljade godina: ritualno se kupaju u Gangu i piju od njegove svete, danas zatrovane vode. Formula koju objavljuje Isus Hrist, da onaj čistog srca, ispunjenog verom čiste ljubavi, može bezbedno piti i iz zatrovane čaše, danas je kako ispit za čvrstinu vere miliona hindu vernika, tako i za samu novozavetnu formulu.