Lik i odraz u ogledalu

Preobražavajući se u lik čiji odraz u ogledalu neće više biti Vojislav Šešelj, nego Boris Tadić, aktuelni predsednik je rekao da napokon može da govori ono što je oduvek mislio, jer je, gotovo dve decenije, iz sopstvenog odraza u ogledalu, govorio ono što zapravo ne misli. Njegov mu se odraz, dakle, iz ogledala rugao. Tadić, pak, na kraju svog mandata, javnosti poručuje: „Vidimo se u nekom novom filmu!“ To nije naprosto façon de parler, već precizan izraz koji odražava Tadićev doživljaj političke realnosti. Za njega je u politici sve imaginarno. On je Alisa u Zemlji ogledala koja nam (izlazeći iz jednog sna u drugi san) poručuje da ćemo se videti u nekom drugom odrazu u ogledalu. I doista, u sopstvenoj refleksiji, Tadiću se, vedrim osmejkom, smeši sada Tomislav Nikolić, et vice versa.

Oba predsednika, i bivši i sadašnji, politički su nezrele ličnosti – još u „stadijumu ogledala“. A to je, u zrelom dobu čoveka, nešto opako. Igra njihovih odraza u ogledalu ima zaplet kriminalističkog romana, jer likovi u odraze ne projektuju samo željeni, neostvareni, idealni svoj lik, već ih iz ogledala posmatraju i odrazi koji im se svete.

Politika Borisa Tadića i politika Demokratske stranke, koje su, nažalost, u relaciji identiteta, dovele su do trijumfa politiku Tomislava Nikolića i politiku Srpske napredne stranke, koje su, takođe, u relaciji identiteta. Nikolić je posledica čiji je uzrok u Tadiću. On je, ponovimo to još jednom, njegov spekularni ego.

Kako je nesvesno strukturirano poput jezika – što je otkriće Žaka Lakana, koji je zaslužan i za otkrivanje „stadijuma ogledala“ kao psihičkog razvojnog perioda – Nikolić sada može da govori jezikom koji je strukturiran poput političkog nesvesnog Demokratske stranke i Borisa Tadića. A evo i kako!

Kad Nikolić, u svojstvu predsednika Republike Srbije, izjavi: „U Srebrenici nije bilo genocida. U Srebrenici je bio veliki zločin koji su počinili neki pripadnici srpskog naroda, koje treba pronaći, izvesti pred sud i kazniti“, dakako da je to diplomatski skandal, jer, odbijajući da prihvati i shvati presude Međunarodnog suda pravde i Haškog tribunala, da je „veliki zločin“ u Srebrenici zapravo genocid, on krši odluke međunarodnih pravosudnih institucija koje priznaje i uvažava i država čiji je predsednik. Međutim, a to je mnogo gore od pomenutog skandala, Nikolić, u stvari, nije učinio ništa što ne bi bilo u skladu s Tadićevim državničkim shvatanjem genocida u Srebrenici. Da li je ikada Tadić taj „veliki zločin“ javno nazvao genocidom? Ne. Ali, on nikada nije rekao i da to nije genocid. On je, dakle, samo uspeo da prećuti i zabašuri tu istinitu kvalifikaciju, koju sada njegov odraz u ogledalu, jasno i glasno, negira. To je, dakle, ono politički nesvesno Demokratske stranke čiju strukturu izražava jezik Tomislava Nikolića. Najzad, u Deklaraciji o osudi zločina u Srebrenici, na jedvite jade izglasanoj, pre dve godine, u Narodnoj skupštini, ne pominje se reč genocid, ali se, sasvim ketmanski, uvažava presuda Međunarodnog suda pravde. Nikolić sada samo razotkriva ovu prevaru.

DS je u predizbornoj kampanji potrošila basnoslovnu sumu novca na negativnu reklamu SNS-a i Tomislava Nikolića, podsećajući nas na njihov nekadašnji stav o Narodnoj skupštini kao „sigurnoj kući za Ratka Mladića“ i na druge, još gnusnije nepodopštine. Međutim, DS pred ogledalom danas stoji isključivo u zagrljaju sa SPS-om, a u odrazu njihovog zajedničkog portreta – na kojem, u nežnom dodiru, centralno mesto zauzimaju Boris Tadić i Ivica Dačić – vidi se da su prigrlili i svu istoriju beščašća iz devedesetih godina prošlog veka koju su produkovali upravo SPS i Slobodan Milošević. Dakle, Demokratska stranka je institucionalizovala aboliciju za ono ubistveno delovanje za koje danas proziva članove SNS-a. Ukoliko predsednik države odluči da ukazom pomiluje sve one koji su zbog krvnog delikta osuđeni na četrdeset godina zatvora, onda svakako mora pomilovati i one koji su zbog istog nedela osuđeni na nešto manju kaznu.

Za rezultate izbora i neuspeh Borisa Tadića nisu krivi oni koji su u ogledalnom odrazu njegovog lika prepoznali Tomislava Nikolića, nego oni koji su, uporno i sistematski, gradili taj odraz sve dok se lik pred ogledalom nije izgubio. Posle uspelog atentata na premijera Đinđića, likovi su polako napuštali političku scenu, da na njoj sad igraju samo odrazi u ogledalu.