Prošlo je dvadeset godina od izgona preko 200.000 Srba iz Hrvatske, uglavnom u Srbiju. To je više od punoletstva, a obe države, i to republike, Srbija i Hrvatska, ne samo da su još uvek politički nezrele nego su i politički maloumne. Ovog svečarskog i traurnog 5. avgusta (zavisi, dakle, odakle se gleda na jedno te isto tragično iskustvo), obostrano su to dokazale bez premca: jedna vojnom paradom, druga – naređenim lamentom sirena za uzbunu i crkvenih zvona.
Najviši srbijanski, srpski i hrvatski, (kako bi rekao Branko Radičević) hrvaćanski političari izgovaraju ratnohuškačke reči dostojne davnih dana pred tragediju koju danas, na obe strane s ponosom, obeležavaju, nastavljajući politiku rata i mira, dogovora i sukoba, podela i etničkog čišćenja Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana.
To nas uči pameti – teško pameti! – da je današnja politika mira ne tek nastavak rata drugim sredstvima, nego da se ona vodi samo zato što je profitabilnija od rata. Ratovi su završeni, ali nije dovršena agonija palanačko-plemenskog ratničkog mentaliteta.
Oni koji su tokom rata stekli moći i novca, zapodevajući ga i na zločine i pogibelj huškajući druge, danas traže mir kako bi sačuvali svoju moć i novac, jer je sledeći mogući rat pretnja pre svega njihovom bogatstvu i njihovim pozicijama. U tom smislu, ma koliko to delovalo zastrašujuće i paradoksalno, taj novi, mogući rat bolji je od mira koji postoji samo zato da bivši ratni profiteri – sada mirotvorci koji i dalje na svečanostima i pomenima bljuju vatru u koju sami nisu nikad bili spremni da uđu – štite svoje posede i prosedee!
Taj pokvareni naš mir je mir u kojem se i dalje govori jezikom rata i nacionalnih podela, kako bi se oni koji su u stanju da s obe strane državnih i nacionalnih granica povedu najzad rat protiv svojih istinskih neprijatelja, klasnih neprijatelja, držali i dražili jedni protiv drugih: mučenici protiv mučenika, ožalošćeni protiv ožalošenih, izbeglice protiv izbeglica, radnici protiv radnika i ratnici protiv ratnika, građani i građanke protiv građana i građanki, nezaposleni protiv nezaposlenih.
Ono što na dvadesetogodišnjicu izgona hrvatskih Srba izgovara Tomislav Nikolić, predsednik Republike Srbije, današnju Hrvatsku, nevešto zakukuljeno, određujući kao fašističku tvorevinu, reči su istog tog Nikolića od pre dvadeset godina. Ono što govori predsednica Republike Hrvatske, Kolinda Grabar Kitarović, dostojno je morbidnog cinizma pokojnog Franje Tuđmana: „Mi smo narod koji slavi pobede, a ne poraze.“ Umro je Tuđman, ali je živ!
Izašavši na binu posle zapaljivog nacionalističkog govora predsednika Republike Srpske, koja je nastala na etničkom čišćenju, a da bi govorio o etničkom čišćenju koje je izvršeno u Republici Hrvatskoj, Aleksandar Vučić, premijer Vlade Republike Srbije i koordinator svih njenih službi bezbednosti alijas tajnih službi, morao se osvrnuti na tu činjenicu – da protiv etničkog čišćenja govori upravo na teritoriji koja je etnički očišćena – ali nije se osvrnuo. Zašto?
Zato što samo u glavama političara, nacionalnih pesnika i akademika, koji sami ne ginu niti ubijaju, a druge na to nagovaraju, danas huškajući na etničko čišćenje, a sutra nad njim naričući u stilu i maniru samog tog huškanja, postoje naše i njihove izbeglice i naši i njihovi zločinci. Izbeglice i zlikovci, to nisu nacionalne kategorije. Najzad, zlikovci su samo izvođači radova rečene poetike, a izbeglice i pobijeni – njihove žrtve.
Izbeglice, ma koje vere i nacije, dele istu izbegličku sudbinu, kao što političari ma koje vere i nacije dele iste načine života i istu materijalnu dobit. Oni su isposlovali progone nad kojima danas zapomažu. Oni su livci topova i zvona.
Ima li većeg licemerja u ovom času od toga da ovim prognanim ljudima iz Hrvatske nad kojima poslovno prolivaju krokodilske suze i nad čijim ličnim tragedijama postižu političke poene, isti ti političari u Srbiji ne daju pravo statusa civilnih žrtava rata, kako bi najzad mogli dobiti i nekakvu pomoć od države koja im je pre četvrt veka slala epske pesnike i komandose u buljucima da ih nagovaraju na mržnju prema domovini iz koje će potom biti proterani, i da ih obučavaju kako da ubijaju svoje komšije?
Kakav je ovo palanački pir i agonija duha nacionalizma, ne na poslednjem mestu pokazuje i postupak privatne kompanije SBB koja je svojim pretplatnicima onemogućila da na dan obeležavanja dvadesetogodišnjice stradanja hrvatskih Srba gledaju hrvatske televizijske programe. U najmanju ruku, to je kršenje zakona. Šire, ista je to uređivačka politika i programska šema koja je onog zlokobnog 5. avgusta 1995. o izgonu Srba iz Hrvatske, u udarnom drugom dnevniku državne televizije izvestila u minut-dva na trećem-četvrtom mestu. Za naše političare i njihove „medijume“ bila je to informacija od drugorazrednog značaja. I danas je tamo ostala. Stoga i histerija njenog obeležavanja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
