LOGIKA KORUPCIJE

To jeste nauk, iako u njemu nije rešenje ključnog problema. To jeste nauk jer ukoliko čovek najpre čini ono što je u njegovoj neposrednoj moći, oslobađa vreme, poboljšava kondiciju i osnažuje volju da učini i ono što nije odmah i lako rešivo. Ukoliko poprave zidni časovnik u neproduktivnoj fabrici, oni koji su odgovorni za njenu budućnost neće time započeti proizvodnju, ali će nedvosmisleno pokazati da im je doista stalo do tog preduzeća i sugrađana.

Kod nas su korupcija i neobaziranje na sukob interesa dokazano sistemske stvari i izmereno enormne. O njima se puno govori, ali malo ko je spreman da ih spreči u delokrugu svojih ingerencija. Svakodnevna sila novih primera ovih socijalno korozivnih pojava, od onih jučerašnjih pravi zastarele. Suština održivosti korupcije i sukoba interesa upravo i jeste u njihovoj proliferaciji, vertikalno i horizontalno kroz državu i društvo.

Ukoliko ne učestvuje u nekom od meandara horizontalne korupcije u društvu, jasno je da čovek neće time sprečiti i vertikalnu nit državne korupcije. Međutim, sam će sebi stvoriti poziciju da, bez zadrške, slobodno, govori o njoj. Najzad, sam će sebi biti primer. Ukoliko, pak, i na najmanjem njenom rukavcu, u nekoj njenoj niši birokratskog, podzemnog toka, učestvuje u korupciji, onda je sasvim sigurno da će o njenom beščašću, u najboljem slučaju, moći da govori samo na univerzalnom, apstraktno-pojmovnom nivou, ali nikad neće ni zucnuti o nekom od konkretnih primera.

Logika korupcije je perverzna, poput logike kapitala i virusa. Ona je obnavlja plasmanom na tržište koje još nije korumpirano, kao što je i logika kapitala – plasman u nekapitalističku privredu, a logika virusa prodor u zdravo tkivo. U delu „Akumulacija kapitala“ (1913), to je briljantno objasnila Roza Luksemburg: „Spoljno tržište za kapital jeste nekapitalistička društvena sredina koja apsorbuje njegove proizvode da bi mu davala elemente za proizvodnju i radnu snagu.“ Po tom principu dela i korupcija, inficirajući nekorumpirane delove društva koji joj uručuju novu radnu snagu i povećavaju profit. Kao što kapitalistička ekonomija teži da „potisne sve druge privredne oblike“, i korupcija teži da potisne sve nekoruptivne oblike delanja i ponašanja u društvu, bez obzira da li je reč o privredi, sportu ili umetnosti. Ukoliko su svi korumpirani, onda niko nije korumpiran! Dakako, tajna je u razlici između individualne i grupne iskorišćenosti korupcije. Bitno je samo da te uvučem u nju, makar i kao najamnika, kako bih ti zapušio usta o sopstvenom koruptivnom kapitalu.

Sada ćemo dati jedan aktuelni primer iz manufakture korupcije, ali, njegovo bi poništavanje dalo pozitivan primer i podstrek za hvatanje u koštac i sa, priručno je nazovimo tako, teškom industrijom korupcije, a posebno ukoliko je akter ugledna ličnost sa izvesnim posedom društvene moći. Za koji dan, naime, počinje, četvrti po redu, pozorišni festival „Tvrđava teatar“, u Smederevu. U glavnom, takmičarskom programu, biće tu prikazana i predstava „Kanjoš Macedonović“ (koprodukcija Narodnog pozorišta i Grad-teatra Budva), prema dramskom tekstu i u režiji Vide Ognjenović, koja je i predsednica Saveta ovog festivala. S obzirom na to da nikom drugom od članova pomenutog Saveta – Slobodanu Šuljagiću, zameniku predsednice, Gorici Popović, Nikoli Mirkovu, Predragu Umičeviću, gradonačelniku Smedereva, Borisu Isakoviću, Dragoljubu Martiću, direktoru festivala – taj očigledan sukob interesa nije zasmetao, nije zasmetao ni Branislavi Liješević, takođe članici Saveta, te ni ona nije imala primedbe na izbor predstava selektorke i umetničke direktorke festivala, Branislave Liješević.

Vida Ognjenović je ugledna književnica i rediteljka, predsednica Srpskog PEN centra i, ne na poslednjem mestu, visoka funkcionerka Demokratske stranke. Njeno nepristajanje na ovo i ovakvo uvrštenje sopstvene autorske predstave u Glavni program festivala, čijim Savetom predsedava, a u čijem gradu-domaćinu samo što je utihnuo i poslednji pogon životodajne industrije, moglo je odjeknuti kao pozitivan primer.