Masovno ubistvo na svirep i podmukao način i iz niskih pobuda

To nije šareni san deteta, san-slikovnica kao „ugrađena“ zabava u podsvesti, nego san potištenog čoveka da će svemu ljudskom jednom ipak doći kraj kao da nikada nije ni bivstvovalo.

San-strepnja da je ljudima ostalo još tri, četiri milijarde godina da pronađu drugo mesto za život pre nego što će se Sunce ugasiti i Zemlja odumreti.

Ali, posle Hirošime, već skoro osamdeset godina, to nije samo drhtanje nad neumitnom ontološkom činjenicom, već i drhtaj pred voluntarističkom mogućnošću samog čoveka da, u trenutku, uništi sopstvenu planetu.

Multinacionalne kompanije iscrpljuju poslednje zalihe zajedničkog dobra na našoj planeti, za probitak svojih vlasnika, upošljavajući milione težaka i inženjera za platu, da stručno i trajno zagade vodu, vazduh i zemlju.

Rasprodate državice ustupaju rudne i rečne svoje resurse za bagatelu i, poput jugoslovenskih republika nekad suverene zajedničke države, glođu poslednje tetive sa kostiju svojih nacionalizama.

Male grupe naučnika, skrivene od javnosti, dumaju nad neminovnom katastrofom.

Led se na polovima ove planete otapa. Pod njim se nalaze ogromne količine ugljen zarobljenog dioksida, koje se pri otapanju leda otpuštaju u atmosferu.

Naučnici su izračunali će se, pri ovakvom tempu emisije, koncentracija ugljen dioksida, za pola veka, u atmosferi povećati višestruko.

Neposredni potomci neposrednih potomaka sadašnjih generacija, zateći će se usred apokalipse.

Da li će moći da opstanu?

Kako će izgledati njihov život ako opstanu? Hoće li iz zaštićenih prostorija na svetlost dana moći da izađu samo s bocama s kiseonikom, kao da rone u morskim dubinama?

Jedan ovakav povratak u primitivnost bez blagodati za dalji razvoj, u besputnu primitivnost s jadnim ostacima sećanja-pabiraka na nekadašnji svet, možda bolje nego ijedan drugi, predočio nam je američki film „Put“, reditelja DŽona Hilkauta, nastao prema, Pulicerovom nagradom ovenčanom, istoimenom romanu izvrsnog Kormaka Makartija.

U tom filmu glume neuporedivi Šarliz Teron, Vigo Mortensen i Robert Dival.

Gledaocu odmah u oči pada da je svet ove kino-vizije crno-beo, uprkos tome što je film u koloru.

Nad sivom pustarom pepela i ogoljenog drveća nadvija se olovno nebo, kao nepobitni znak da je poslednji izraz uma sebe našao u poništavanju sopstvenih izuma.

Pred nama je svet bezumlja.

Jedan otac, koji u sećanju čuva odraz bivšeg sveta kojem je i sam pripadao, s desetogodišnjim sinom, koji nije bio svedok tog nekadašnjeg sveta i čovečanstva, grabi ovim bespućem s jednim jedinim, bespredmetnim ciljem, da se dokopa obale i okeana, same granice puste zemlje.

Usredsredimo se sada samo na dva momenta!

Trenutak kad majka, ne mogavši više da podnese sopstveni očaj, uverena da će joj sin umreti od gladi, napušta muža i sina i odlazi u mrklu noć, zauvek, izuzetno je potresan i graniči se s najvećim košmarima u kojima se događa ono što se inače ne događa.

Žena, supruga i majka, odlučuje da ode od svojih u smrt.

Napustila ju je svaka nada, i, izbezumljena, jedino što može da učini u svojoj ljubavi koju oseća kao nesavladivu težinu, jeste da napusti sina kako ne bi gledala njegovo umiranje.

Jedino, pak, što muž u svojoj ljubavi može da učini jeste da ženu ne sprečava da ode.

To je sekvenca u kojoj se jezivo ocrtava koordinatni sistem novonastale situacije koja kroji sasvim nova pravila ljubavi i prava.

Žena iz kuće izlazi da se nikada više ne vrati baš kao što je bezbroj puta iz nje izlazila da se u nju ubrzo vrati.

Sekvenca u kojoj otac i sin otkriju zemunicu-magacin, podzemni stan sa uredno sortiranom i raspoređenom količinom konzervisane hrane, dovoljnom za nekoliko meseci, predstavlja onu najlepšu stranu sna koja se ukazuje kao milost za potisnute želje.

U ovom izobilju usred pustinje, u ovom rajskom vrtu jednog uništenog sveta, arhivu jednog zauvek izgubljenog života, čuvaju se poslednji ostaci ukusa kakve dečak nikada nije probao.

Unutar jednog grozomornog sna bez erosa (i bez pripovedanja), u kojem se umire, ova sekvenca-pauza, protivsekvenca, kao odmor od besputnog puta, postoji kao razdragani san u kojem se ispunjavaju detinjaste želje (u kojima se libido zadovoljava u sferi oralnog).

Mi znamo da će se otac i sin iz ove sekvence sna neminovno probuditi, jer su zalihe namirnica konačne. Smrt kuca na vrata zemunice.

Usred ozlojeđenosti i očajanja, ponekad treba da pomislimo i na to da se upravo nalazimo u sekvenci-pauzi morbidnog života-filma s nadirućom ekološkom katastrofom, koju je proizvela nezajažena volja za moć privilegovanih pojedinaca i njihovih porodica.

U zemunici smo s poslednjim zalihama namirnica, ali i poslednjim zalihama želja i poslednjim zalihama vremena.

Smrt kuca na vrata naše zemunice. To nije prirodna smrt, iako nam je tako predstavljena u medijima. To je masovno ubistvo na svirep i podmukao način i iz niskih pobuda.