Maternji jezik (1)

Dobar dan da se setimo ko je i šta je danas jezik koji govorimo kao maternji. Moje iskustvo govori mi da je on, taj naš jezik, ovde i sada, jedini pametan.

Uprkos mržnji i licemerju kojima ga hrane oni koji imaju vlast i novac, uprkos demagoškoj torturi kojoj ga podvrgavaju premijeri i ministri, uprkos mrcvarenju i sakaćenju koje mu čine oni koji su svojom glupošću i neznanjem zavredili najveću medijsku pažnju, uprkos delatnostima duhovnika-vampira u odeljenjima za jezik u nacionalnim akademijama nauka i umetnosti, uprkos farisejima književnosti i vera, uprkos, dakle, posejanoj međusobnoj nesnošljivosti masa njegovih maternjih govornika koji su spremni da obogalje ili ubiju onog ko im kaže da sa tim svojim najljućim neprijateljima, u stvari, pripadaju istom maternjem, materinjem, materinskom jeziku, ovaj naš jezik ne samo da pamti bolje dane nego čuva sećanje na jednu moguću budućnost jednakosti, bratstva i slobode.

Budućnost je već tu, među onima koji razgovaraju ne prezajući od puke činjenice da, uprkos sholastičkim deklaracijama državnih lingvista na „Zapadnom Balkanu“, u „Jugoistočnoj Evropi“, „bivšoj Jugoslaviji“, „Regionu“ i „Regiji“, govore jednim te istim jezikom maternjim.

Varijeteti tog jezika više se razlikuju od ostrva do ostrva, od otoka do otoka na Jadranu, i od Vranja do Valjeva, nego između Zagreba, Sarajeva i Beograda te prevoda Kur’ana i Starog i Novog zavjeta.

On se zove bosanski jezik, kako se još u srednjovekovlju zvao, ili hrvatski jezik, ili srpski jezik, ili crnogorski jezik, ili srpskohrvatski i hrvatskosrpski, kako je nazivan gotovo čitavo jedno stoleće, ili, pak, jezik ilirski, ili slovinski, kako se takođe u prošlosti zvao, ili, pak, dubrovački, ili, pak, jugoslovenski jezik, kako se nikad nije zvao, a mogao se zvati, i tako dalje i tome slično.

Kao Bogu, svako mu dato ime danas uskraćuje suštinski deo sadržaja.

Taj jezik naš „naški“, prema tome, ne ujedinjuje i ne objedinjuje samo one kojima je prijateljstvo preči identitet od narodnosti i veroispovesti, one kojima je stalo do istine više nego do bogova, i koji se usuđuju da je na njemu izgovaraju jasno od Umaga do Ulcinja i od Horgoša do Ploča, nego i one koji na njemu lažu i jedni druge ubijaju.

On, dakle, povezuje ne samo one koji su se kao jedan borili u partizanima za slobodu, bratstvo i jednakost, nego i one koji su se borili protiv slobode, bratstva i jednakosti, istrebljujući se u periodima 1941-1945. i 1991-1995.

Jezik nam ovaj do znanja stavlja potisnutu istinu u, danas i ovde, zatomljenim rečima: bratoubilačka mržnja, bratoubilački rat. Grozomorna je to pojava – svirepi zločin u porodici, među onima kojima su i prve i poslednje reči iste.

Kada sam pre jedanaest godina, iz Beograda došao u Tuzlu, u posetu Majkama Srebrenice, u skromnoj prostoriji čije su zidove prekrivale fotografije muškaraca koje su u Potočarima, zato što su po etničkom poreklu Muslimani/Bošnjaci, ubili po komandi Vojske Republike Srpske, dočekale su me majke srdačno za postavljenim stolom s domaćim pitama i kolačima, koje su same umesile.

Dočekale su me kao sina, kao unuka, kao svojtu, a znao sam koliko je svakoj od njih u Srebrenici sinova i braće ubijeno, kojoj je ubijen muž, svekar, dever. Kad mi je tokom razgovora, obazrevši se na trpezu, jedna od njih rekla: „Posluži se, ništa nisi ni oglednuo!“, setio sam se da mi je to isto govorila, isto tako pod maramom, moja baka Vera, i da mi je to: „Nisi ništa ni oglednuo“, jednom, isto tako, rekao moj profesor marksizma Prvoslav Lazarević, kad sam ga, već penzionisanog, posetio u Donjim Leskovicama na Povlenu.

Na sahrani moje maločas pomenute bake, u januaru 2011. godine u Struganiku, moj teča Fadil, građanin Beograda, Jugosloven, ateista, visoki oficir Jugoslovenke ratne avijacije, koji je odmah na početku rata, zbog svog orijentalnog imena, prevremeno penzionisan, pričao mi je o svom prvom dolasku u rodno Trnovo posle rata.

Tamo mu je poginuo rođeni brat, kao pripadnik Vojske Bosne i Hercegovine. Kada su se sastali posle dugog vremena, za kojeg su iz života nasilno izbrisani mnogi koji bi po svojoj dobi morali još biti u životu, tu među rodbinom, izgrlili su se, pogledali se u oči i nastavili dugo da ćute. Zatim je tetka mog teče rekla: „Hajde da zapjevamo!“ Tu se, dakle, nalazi poreklo pevanja. Tu je bila pesma koju sam od detinjstva mogao da čujem i u Srbiji.

Kada su mi moji dobri drugovi, koji su se ranih devedesetih nalazili u vojnim jedinicama tri zaraćene strane, Slaven Tolj, Selvedin Avdić i Jovo Maksić, pričali o ratnim svojim danima, između ostalog, jedan od njih o tome kako mu je život spasla pasionirana zavisnost o cigaretama, jedan o tome kako je ranjen, jedan, vrlo komično, o totalnoj nestručnosti komandnog kadra, slušao sam na ovom našem jeziku, intimno, prijateljski, najčasnije među ljudima koje poznajem, najpouzdanije svedoke među onima kojima verujem.

U kojoj je meri pripadnost etničkoj i verskoj grupi nešto nesuštinsko u kratkom životu čoveka, iako se tome najčešće pridaje presudan značaj, evo, svedoči vam onaj koji je različite nacije i vere i maternjeg jezika od svoga oca, kojeg je, živog, do dna duše voleo, kao što ga, pokojnog, i danas voli.