Matija Bećković nagrađuje Željka Mitrovića u devet varijacija (2)

Prvi deo odgovara Drugom, bez okolišenja, kratko i jasno: „Nećeš proći, kao što ni ja nisam prošao!“

„Vučeš me, dakle, za sobom kako bi potvrdio cenzuru u listu koji više nije u rukama svojih novinara; šalješ me u šake cenzorima, da me precrtaju? Nije li ti to mučno?“, pita Drugi deo.

„Podjednako mučno mi je koliko i cenzura palo reagovanje onih čitalaca koji su ovo moje odsustvo primetili i pitali me: ‘Šta misliš, zašto te nisu objavili u petak na sajtu?’ Osećao sam se kao silovana žena koju pitaju: ‘A šta vi mislite, zašto ste silovani?’“

„Šta je smisao ovog samoubilačkog poteza, reci mi, ja to moram da pitam, moram da znam, jer je reč o mojoj sudbini, mom ličnom žrtvovanju“, nastoji Drugi deo.

„Ideali su ono što čini čoveka, ne identiteti; ideali su ono što čini tekstove i knjige, ne identiteti! Svaki se identitet može integrisati. Svaki se identitet može prilagoditi cenzuri, ali ideali su ono što je nemoguće integrisati u sistem cenzure ili sistem korporacije. Svaki sistem podrazumeva lojalnost i podaništvo, samim tim hipokriziju. Ideal je onaj jedinstveni momenat koji se ne da integrisati, ali sam je integrišući. On čini osobeno delo ili ličnost“, pomalo zaneto, pomalo zaboravljajući na tragičnost situacije u kojoj se našao zajedno s Drugim svojim, nastajućim delom, odgovara Prvi deo.

„Da li će nas iko razumeti, da li će nas iko podržati u ovom nastojanju“, uzrujano pita mladi Drugi deo kolumne, na šta mu Prvi, stariji i pametniji deo, smireno kaže:

„Najvažnije je da nikakvu podršku i razumevanje ne očekujemo, jer bi nas to očekivanje na izvestan način sputavalo. Ono bi nas čak moglo i korumpirati. Ovo radimo isključivo zbog sebe, jer – kako to drukčije da ti kažem, a da ne izgleda patetično – mi smo odgovorni samima sebi. To je osnov odgovornosti: odgovornost pred sobom. Uostalom, šta uopšte da očekujemo u društvu koje je sistematski uništeno i šta da očekujemo od medija koji ili ciljano lažu za vlast, ili u svoje najslavnije današnje trenutke, protiv vlasti, upisuju pošalice i humoreske na račun režima koji ubija, pljačka, laže i nagovara građane samo na mržnju i pohlepu? Na taj se način uzroci društvene i političke tragedije tale u utisak komedije, i na toj žanrovskoj supstituciji, paradoksalno, podržava se režim mržnje, pohlepe i odstranjivanja svega što se usuđuje da misli i ukaže na tragične posledice kriminalnih, kriminogenih njegovih postupaka.“

Na ovom mestu, Drugi deo kolumne „Matija Bećković nagrađuje Željka Mitrovića u devet varijacija“ počne se grohotom toliko smejati da, na kraju druge svoje trećine, ostaje nedovršen.

„Zašto se sad toliko smeješ?“, pita ga Prvi deo.

„Smejem se od srca našoj poenti: poslednju moju trećinu uskratili smo cenzuri!“, odgovori Drugi deo.

„Da, ono čega nema ne može se cenzurisati!“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.