Matija Bećković nagrađuje Željka Mitrovića u devet varijacija (3)

„Stvar je u tome“, odgovara Prvi deo Drugom, „što su mene na sajtu objavili tek kad si im ti pristigao, da protestuješ zbog toga što mene nisu objavili.

I to ne bi bio veliki problem, da me urednici sajta dnevnog lista Danas nisu objavili pod lažnim datumom, kao da na sajtu stojim već sedam dana, doduše bez ijednog komentara.

To je kriminalni čin falsifikovanja, koji su, srećom, uočili časni svedoci, među kojima i profesionalni novinari, članovi NUNS-a, ali i u nevladinim organizacijama za ljudska prava.

Uostalom, na ovoj adresi elektronske arhive jasno se otkriva trag rada krivotvoritelja.

Kolumna zvanično nosi datum 07.04.2023, a na samom tekstu linka, kao i u gornjem desnom uglu slike, kad se stranica otvori, jasno se, crveno na belo, vidi datum 14.04.2023, kad je kolumnu neki ne baš previše inteligentni novinski prevarant lukavo postavio.“

„I jedan i drugi mislite da će vam ovo sa mnom sad proći, da će i mene objaviti?“, pitajući prethodna dva svoja dela, najzad se oglasi i

Treći deo kolumne „Matija Bećković nagrađuje Željka Mitrovića u devet varijacija“.

„S obzirom na otkrivenu mu bruku, ne bi me čudilo da budeš objavljen na sajtu Danasa na vreme, 21.04.2023. u 17:00, jer bi mu sad bila skuplja dara nego mera ove stvari“, odgovori Prvi deo.

„Ne bih se na to baš kladio“, prigovara Drugi deo kolumne, „jer sa svojstvom krivotvorenja, jedan list uvek može sa istinom da čini šta hoće.“

„Da, dok mu ne okrenu drugi list“, kratko će Prvi deo.

„Srpsko novinarstvo sleglo se pod geslom: ako nam za to plate, govorićemo i istinu!“, apoftegmatičan je Drugi deo.

„Dajte da prekinemo ovu mučnu priču i samoodbranu – dosta mi je mučnih priča i samoodbrane! Dajte da razbistrimo jednu ozbiljnu stvar koja nam je u Drugom delu kolumne ostala – barem po mom sudu – nedovoljno razgovetna i jasna!“, odsečno će, junošeski Treći deo.

„Na šta misliš?“, pita Drugi deo.

„U Drugom delu, Prvi deo veli, citiram“, reče Treći deo, podignu prst i nastavi, „citiram: ‘Ideali su ono što čini čoveka, ne identiteti; ideali su ono što čini tekstove i knjige, ne identiteti! Svaki se identitet može integrisati. Svaki se identitet može prilagoditi cenzuri, ali ideali su ono što je nemoguće integrisati u sistem cenzure ili sistem korporacije. Svaki sistem podrazumeva lojalnost i podaništvo, samim tim hipokriziju. Ideal je onaj jedinstveni momenat koji se ne da integrisati, ali sam je integrišući. On čini osobeno delo ili ličnost’.“

„Da, i šta ti tu nije posve jasno?“, upita Prvi deo.

„Meni je ta teza o identitetu bliska, valjda stoga što ovde, ali i drugde, vlada tolika opsednutost politikom identiteta. Samo se ne bih složio da je ‘ideal’ suprotnost identitetu. Ideali takođe mogu da se integrišu, i te kako! Mislim da znam na šta si ciljao kad si to rekao pre dve nedelje, ali, danas, mislim da bi mogao da napraviš bolji izbor reči i da to terminološki preciznije, konsekventnije izrekneš.“

„Ne. Ostajem pri tome da je ideal ono što se ne da integrisati. Stvar je samo u pravilnoj definiciji pojma ideal. Ako uzmemo da ideali mogu biti i negativni, recimo, ako govorimo o idealima fašizma, nacizma, nacionalizma, neoliberalizma itd, onda je jasno da oni nisu nešto što se ne da integrisati, štaviše, već su ideološki integrisani i, samim tim, u pojmu već gube neintegrišuće svojstvo ideala. Oličenje ideala je Don Kihot. Zato je to najpametnije delo koje je evropska književnost podarila svetskoj, jer se u njemu upravo daje slika tog humanizirajućeg, apsolutno humanog svojstva ideala. Naime, ideal je ono što se nikad ne može ostvariti, ali je orijentir za postupanje, on je, dakle, čista želja, najčistija i najličnija želja, jer je moja u tebi, i tvoja u meni. Ideal je nešto besprekorno bezinteresno! Ideal isključivo podrazumeva žrtvovanje jedino samog onog subjekta koji se za njega zalaže. U borbi za ideal, imam, dakle, pravo jedino sebe da žrtvujem. U borbi za ideal svako podrazumevanje žrtvovanja drugoga, izlazi iz pojma, pojma ideala i likvidira ideal. Ako govorimo, dakako pogrešno!, o idealu nacionalizma ili kapitalizma, na primer, onda se u praksi koju izaziva rad tog ‘pojma’, uvek i pre svega, podrazumeva žrtvovanje drugih, čak bezdušna likvidacija drugih. To je sve samo ne ideal. Ideal je želja koja rađa dušu“, ako mi dopustite da na kraju ove naše avanture budem pomalo patetičan.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.