Metilji naše publicistike i javnog mnjenja

Ono je infrastruktura autoritarizmu; ono je talac lepog vaspitanja i bon-tona autoritarne savesti. U njemu se besedi o „elementarnoj pristojnosti“ dok nevine ljude proteruju i ubijaju; u njemu se pada u krhke nesvestice pri suočavanju s teškim rečima o izgonu živih i mrtvih iz srpske kulture, pri čemu u njemu ni prstom nisu makli, ni šapat iz grla pustili. Ta i takva dobrovoljačka zajednica guši slobodnu misao i reč ovde bolje od svake naložene cenzure. Zato su njeni pripadnici ogavniji od samih autoritarnih vođa, jer njihov beskičmeni karakter popločava put žanru vladanja. Svi despotični lideri, na kraju, nekako plate, gubitkom građanskih sloboda ili negativnim žigom u istorijskim čitankama, a članovi i članice legla koruptivnog intelektualizma nastavljaju da igraju uloge uglednih građana i građanki, i da dušebrižno dele savete nepokorenima, kao što dele mrve profita s trpeze onih kojima su se dali u najam.

Reagujući na nekoliko mojih tekstova, a da ih i ne pomene, kako to uvek malograđanski čine intelektualne i moralne nepoznate, iz ovog golemog društvanceta, a iz svoje publicističke i novinarske baštice, ograđene slonovačom, koja je, zapravo, kost i koža beskompromisnih intelektualaca koji su iz naše prestonice pre četvrt veka proterani, glavicu je pridigao izvesni Velimir Ćurgus Kazimir, u svom društvu od milja zvani Kaza, da iskaže i iskali svu odvratnost rečenog društva prema upotrebi prejakih metafora, „dapače“, odvratnih metafora, kako je izvoleo kazati, te da se nad njima javno postidi i zacrveni kao bulka u proleće, a da potom pogne svoju glavicu i nastavi da čini ono što najbolje zna – da pase publicističku travicu u stadu velimira-kazimirâ, kojem srcem i platom pripada. Mutna je travobisoda njegovog kazivanja. Podastrimo nalaze njene biohemijsko-političke analize!

U tekstu „Odvratne metafore“ (Danas, 7. novembar), pripovedajući i o jednom svom snu, u kojem, pak, gle čuda, novac, lupus in fabula, u dinarskom i deviznom iznosu, igra ključnu ulogu, zatim, lamentirajući nad starosnom strukturom stalnih posetilaca beogradskih kafea, u kojima je sve manje ljudi u uzrastu iznad pedeset godina, Kazimir Ćurgus Velimir, u toj papazjaniji reči i stvari, ipak, otkriva da mu je glavni cilj da izrazi odvratnost prema upotrebi metafore „septička jama“ te da pozove javno mnjenje da se nad njom kolektivno ispovraća.

Pomenutu metaforu, svojevremeno je primenila književnica Daša Drndić, koja je iz naše prestonice i sa svog radnog mesta u Radio Beogradu proterana od strane nacionalističkih falangi Miloševićevog režima u kulturi. Pišući nedavno o ovoj izvrsnoj književnici, koja je septičkom jamom nazvala onaj i onakav Beograd koji iz sebe nije proterao samo nju, i samo Mirka Kovača, koji će umreti u Rovinju, i samo Borislava Pekića, koji će umreti u Londonu, Danila Kiša, koji će umeti u Parizu, Bogdana Bogdanovića, koji će umreti u Beču, nego i stotine hiljada anonimnih slobodno mislećih devojaka i mladića, staraca i starica, citirao sam i ovu metaforu. Potom, došao je Velimir Kazimir da se nad njom gnuša, nijednog trenutka ne pokazavši odvratnost ili žaljenje nad sudbinama onih koji su odavde prognani.

Kazimir veli: „Kad obeležiš neki grad nekim krajnje negativnim sudom, koji je metaforične prirode, onda to prestaje da bude metafora. Da kažeš da se u Beogradu najgore jede, ili najgore sere, to bi bilo nešto konkretno što bi otvorilo mogućnost za poređenja: da li je bolje ili gore u Minsku, Kelnu ili Nankingu. Ali kad se kaže da je neki grad septička jama, onda je besmisleno porediti to sa drugim gradovima (…) Ne volim generalizacije. Generalizacije su najčešći izlivi prostaštva. Mnogo su gore od najstrašnijih psovki. Nijedan grad, i nijedan narod, ne zaslužuju da ih nazovemo 'septičkom jamom'. U svakom gradu, kao i u svakom narodu, postoji toliko različitih odaja i ogledala, toliko različitih karaktera i sudbina.“

A reč, dame i gospodo, uopšte nije o odvratnoj metafori, nego o preciznoj sintagmi koja imenuje odvratnost jednog vremena i njegovih običaja, jednog političkog sistema i njegovih žrtava, jednog Beograda koji svojoj mladosti nije dopuštao da u njemu slobodno živi, niti svojoj starosti da u njemu dostojanstveno umre!

Metilji naše publicistike i javnog mnjenja zgražavaju se nad imenovanjem zločina, ali ne i nad zločinom. To nazivam perverznim obrazovanjem koje umesto slobodnih ličnosti uzgaja lepo vaspitane robove.