Migranti

To je udeo u celini istine koja se sad bestidno otkriva u pokušaju da se zaštiti: žica opet postaje rešenje evropskih političara. To je novi uvod u oblike starih tragedija. 

 

           Pitanje nije da li ovaj zid predstavlja zid novog koncentracionog logora, nego šta je sada taj logor i da li su njegovi „štićenici“ oni koji ga podižu ili oni protiv čijeg dolaska se on podiže? Posle pada Berlinskog zida Evropa ustanovljuje novi zid i žicom štiti svoju ideologiju.  

            Mađarska je suverena i inokosno donosi rešenja koja je se tiču. Ali, Mađarska je ne samo članica Evropske unije nego i saveznica evropske ideologije. Ono što Mađarska suvereno čini, nepobitno je politika Evrope. Došli smo, dakle, do ruba, do ivice zida sa kojeg se postavlja jedno jedino pitanje: može li čovečanstvo da opstane bez čovečnosti?

            Žica se danas razapinje u ime sudbinskog sprečavanja humanitarne katastrofe u Evropi pod plimom vanevropskih ljudskih sudbina, u čijem je središtu upravo humanitarna katastrofa. Nije li to žica kojom se zapravo štiti sam razlog, sam uslov humanitarne katastrofe?

           

Imamo dva ideološka odgovora. Prvi je uticajan. To je odgovor neoliberalizma i on igra na kartu ljudskih prava i obaveza, sa svojevrsnim moralizatorskim štihom. Glasi ovako: migranti bi morali da pokušaju da menjaju stvarnost u svojoj zemlji, a ne da beže pred tom stvarnošću i kukavički čekaju da se ona sama od sebe promeni. Građanin mora imati svest o svojoj ulozi u društvu, i o moći svoje slobodarske volje. U tom odgovoru, iskazuje se čitava sholastika neoliberalizma, kojoj je, vidimo, žičana ograda za ljude konsekventna etička mera.

            Drugi odgovor: migranti dolaze u Evropu jer je ona stolećima profitirala na izrabljivanju podneblja na kojem će se i oni roditi, da za njihovog života direktno utiče na njegove oblike. Prema tome, oni, s punim pravom, u centar dolaze s periferije istog kruga. Dakle, žica je već razvijena, kao zastava, kako bi se Evropa zaštitila od posledica sopstvene ideologije. Ali, ovde se sama ta ideologija zatvara u geto, ograđujući se da tu postane logoraš samoj sebi.

            Ništa ne treba mrzeti više od dobrovoljnog ropstva! Praktično, Evropa bi mogla da spreči ovo žičano uvijanje u Mađarskoj i da iznađe sasvim nov model odnosa sa migrantima. I to bi, najzad, mogla da bude ona dugo očekivana, naslućivana i u protestima u Grčkoj i Španiji, ali i na Volstritu, najavljivana tačka zaokreta. Migranti su posledica i dugoročne evroatlantske politike i milenijumskog evrocentričnog pogleda na svet. 

            Da li su političari i ekonomski moćnici u stanju da ovo uvide i izvrše  promenu? Nisu u stanju. Videli smo to belodano na savremenom primeru Grčke. Ali, moguće je da pod pritiskom javnosti, pod opasnim pritiskom javnosti, popuste, u strahu pred gubitkom svojih funkcija i imovine, i da donesu ispravne odluke kojih se inače gnušaju. No, za to je potrebno da se konstituiše javnost, a upravo je ona podlegla „ideologiji žice“ i zatvorila se u javno mnjenje. Građani Evrope, Evrope bez granica, izgleda da su patrioti starog kova koji i kad vele: „Evropa bez granica“, misle na evropsku krv na evropskom tlu.

            U najmanju ruku je degutantno šta se sve o migrantima objavljuje u medijima, mediumima javnog mnjenja, i kod nas, u Evropi izvan EU. A posebna je gadost to šta o migrantima koji prolaze kroz Srbiju govore i misle oni koji su im slični, kojima su rod rođeni – gubitnici u našoj tranziciji iz realnog socijalizma u realni kapitalizam: ljudi koji su ostali bez posla i ljudi koji još uvek imaju povremeni ili stalni posao, s kojeg mogu biti otpušteni svakog trena. To je hipostaza centralnobirokratske ideologije, sa najvišeg trona vlasti i finansijske moći među ponižene.

            U tom društvenom hororu svetle postupci onih pojedinaca koji svakodnevno pomažu „našim“ migrantima. O njima samima ovisi čitava javnost i ovog podneblja i Evrope – javnost koja se još nije konstituisala kako bi smogla snage da utiče na odluke političara ili, pak, da sama uzme stvar u sopstvene ruke!

            U tim činovima solidarnosti i milosrđa građanki i građana nalaze se začeci jednog mogućeg društva na načelima solidarnosti i samoupravljanja, i „poezije ponovo otkrivenog života koja uklanja smrtni stisak robnog tržišta“, kako bi rekao, zaboravljeni, još živi Raul Vanegem.