Mlade partije i metafizika duga

Demokratija je započela ekskluzivno i na tome je gradila svoj milenijumski opstanak. U staroj Grčkoj, iz demokratije isključene su mase robova i žena, koje nisu imale ni formalno pravo glasa. U današnjoj demokratiji, istina, s formalnim pravom glasanja, ne učestvuju masovni siromašni slojevi, a iz politike EU, isključene su siromašne zemlje, pale u dužničko ropstvo.

Siriza nije revolucionarna organizacija i ne zahteva nasilnu promenu ovog stanja. Ona ulazi u parlamentarnu borbu, ali u njoj ukazuje na „iskonsku“ grešku demokratije kao ekskluzivnosti, na kojoj se u njenoj ponornoj istoriji nakupljaju brojne druge greške. Ovu manu demokratije da su pravo i istina uvek na strani onih koji su ekonomski nezavisni, Siriza, dakle, uvodi u sveevropski dijalog pod pojmom greške, konstitutivne greške koja je samorazumljivo, neupitno, zdravo za gotovo, uzeta u obzir kao egzistencijalni atribut same demokratije.

Ovu grešku teorijski je, bez presedana, opravdao rodonačelnik liberalizma Džon Lok (vidi moj tekst „Tabu u tranziciji“) i ona se od tada u takozvanim slobodarskim krugovima uzima bezrezervno kao sine qua non napretka društva. Zatim je, u XX veku, usledilo, genijalno perverzno, metafizičko opravdanje u filozofiji Martina Hajdegera i falangi njegovih sledbenika.

Rekurirajući na starogrčku predsokratovsku filozofiju i njen pojam aletheia (istina), prevodeći ga, ne bez učenosti, opskurno kao „neskrivenost“, Hajdeger je govorio o zaboravu bitka (ili bivstvovanja), i ta njegova filozofska mantra, to, zapravo, prazno mesto zaborava, prihvaćeno je kao ključno pitanje evropske filozofije. To pitanje, međutim, zaklanja ono istinsko – pitanje zaborava, skrivenosti proletarijata u evropskoj demokratiji.

S pobedom Sirize pitanje proletarijata vraća se u središte (budućnosti) evropske demokratije. Ono se, u pobunama, demokratiji već vraćalo kao rđava savest, iz zaborava, ali sada ima mogućnost da bude rešavano bez krvoprolića, s pravom punog sećanja.

Barak Obama, predsednik najmoćnije države, već je izjavio da Grčkoj nisu potrebni samo finansijski krediti, nego i investicije. Pa zar i do sada, i pre pobede Sirize, nije bilo jasno da je u Grčku potrebno investirati kako bi se osposobila za proizvodnju, a ne da sebi oko vrata navlači omču sve težeg duga? To sad govore i vodeći evropski političari.

Dakle, prvi put u istoriji EU, njen centar počinje da sluša šta mu govori sopstvena periferija. Zašto? Zato što se EU suočava sa sledećom dilemom: ili će se, dok joj je glava još na ramenima, suočiti sa problemima svoje periferije, kao s problemom samog centra, ili će uskoro biti izneta s nogama napred iz lavirinta briselske birokratije!

Zašto je dug svetinja čija se otplata ne sme skrnaviti, kao što se ne skrnavi hostija? Odakle potiče to moderno sujeverje? To su sad istinska pitanja, od odgovora na koja zavise budući odnosi među nacijama i među klasama u Evropi.

Uštogljena, akademizovana, presita Evropa zaboravila je na ova gladna dečja pitanja koja razaraju srž metafizike duga. Ko ih sada postavlja? Siriza u Grčkoj i Podemos u Španiji. Šta tu već na prvi pogled uočavamo? To da je reč o sasvim mladim partijama, koje su u fantastično brzom roku zadobile poverenje glasača, među kojima su pre svega oni prema čijim je sudbinama stara evropska demokratija ostajala ravnodušna, kao da tu i nije reč o ljudima.

Henrik Ibzen je u drami „Narodni neprijatelj“ sjajno rekao: „Kad jedna istina toliko ostari, ona postaje laž.“ Oveštala istina, srž je stare evropske demokratije koja svoj kućni vrt danas neguje sa ideologijom neoliberalizma, ne uviđajući da je iz tog vrta i iz te kuće ona sama proterana, i da se danas nalazi na opustošenoj periferiji. Ako je sada nešto istinski revolucionarno na delu, onda je revolucionarno to što se u parlamentarizmu Evrope periferija počinje da pita! Poniženi, zaduženi može sad da nametne temu dijaloga i da insistira na pravilima njegovog odvijanja. To je dobar početak. Ali to je samo početak.

Na kraju treba reći i nešto o sirizomaniji ili ciprasomaniji koja je kod nas zavladala i desno i levo, mada kod nas, istini za volju, nema ni jedne jedine partije levice. Svi bi ovde, od političara u vladi do političara u opoziciji, da imitiraju Ciprasa ili – a to će biti aktuelno na jesen, posle izbora u Španiji – Pabla Iglesijasa. Međutim, ovoj se dvojici ovde pridaje ono što oni nemaju – harizma. Oni, naime, nemaju harizmu, nego elan, elan vital. A to se ne može imitirati, kao što se ne može imitirati mladost.

Stari ovdašnji politički znanci hteli bi opet da promene manire, koje su već toliko puta menjali, a stvar je u tome, kako kaže stari Gete, da su za nove manire potrebni novi ljudi.