Mnogo histerije ni oko čega

Ne mogavši da se usredsredi na sopstvene zadatke i da artikuliše načine rešavanja istinskih problema, vlada izmišlja problem, pridaje mu krucijalni državni značaj i naposletku ga apsolvira! Svojim histeričnim napadom, ona je građanima poslala jasnu poruku o sopstvenom stanju: živimo u histeričnoj državi. Vlast ignoriše stvarnost, „pravi se“ kao da je stvarnost nešto drugo, i izmišlja opasnost da bi joj se uspešno suprotstavila i tako potvrdila, šta? – iluziju o sopstvenom uspehu. Država je funkcionalno paralizovana, a nalazimo se pred majskim izborima, u kojima je sasvim realno da pobedi koalicija s još većim disocijativnim poremećajem od ove sada na vlasti!

Na članak „Šta je ostalo od velike Srbije“, Andreja Nikolaidisa, trenutno i savetnika predsednika Skupštine Crne Gore, ne bi se osvrnula nijedna vlada koja se uistinu nosi s realnim problemima. Evo šta je u tom tekstu, kojem je povod proslava dvadesetogodišnjice osnivanja Republike Srpske, na kojoj su bili prisutni i zvaničnici Republike Srbije, izazvalo histeričnu reakciju Vlade Srbije:

„Šta bi u BiH slučaju bio istinski civilizacijski iskorak? Očito da globalne, naddržavne i nadnacionalne institucije pravdu pretpostave pragmi, etiku koristi, pa sprovedu ukidanje, ako je potrebno i nasilno, Republike Srpske. Bez brige, slavljenici, to se neće desiti. Tu granicu zapadna civilizacija neće preći. U tom smislu je tačna tvrdnja koju vole ponavljati srpski lideri: da su oni nepriznati i nevoljeni graničari zapada, oni koji civilizaciju brane od divljih hordi sa istoka. Oni, kao i hrvatski desničari, sebe vole nazivati predziđem hrišćanstva. Gotovo da je tako – s tim što se u Republici Srpskoj ne brani hrišćanstvo, nego hipokrizija i zločin kao temelj zapadne civilizacije.

Civilizacijski iskorak bio bi i da je Bole upotrijebio dinamit i puške koje je sakrio u dvorani u kojoj su glavari, duhovnici i umjetnici proslavljali dvadesetogodišnjicu postojanja RS. Da je Bole, recimo, nezadovoljni radnik, koji je shvatio da su nacionalni i vjerski antagonizmi samo maska pod kojom elita skriva temeljni antagonizam svakog društva, onaj klasni. Da je Bole, recimo, rekao: jesam Srbin, ali sam i radnik, stoga ću u zrak dići one koji su me opljačkali – ne bi li to bio civilizacijski iskorak? Bila bi to, još, i poetska pravda. Ali to je, avaj, razlika između fikcije i stvarnosti: fikcija, naime, za razliku od stvarnosti, ima smisla. Ovako, Boletu će suditi za poetsku pravdu u pokušaju.“

Nikolaidis ovde meša dva konteksta, i to dva puta. Prvo nacional-šovinistički s klasnim, zatim, politički – s poetskim. Da nije ove kontekstualne konfuzije, da se autor, dakle, do kraja drži konteksta rata i genocida počinjenog na teritoriji Republike Srpske, njegov stav bi koherentno glasio ovako: Kao teritorijalnu jedinicu nastalu na teroru, Republiku Srpsku uništiti terorističkim aktom – bio bi civilizacijski iskorak.

To, i samo to, smisao je ovog (inkoherentnog) Nikolaidisovog iskaza. On je politički, a ne poetski, a ta i takva politička izjava nema nikakve veze s problemom klasne nejednakosti, nego s ratnim kriminalom. U svakom slučaju, autor teksta tu izražava subjektivno viđenje pravednosti u kontekstu određenog zločina. Da li on ima pravo da javno saopšti ovako drastičan sud? Naravno da ima pravo. Podržati to pravo na stav, ne znači podršku i, u njemu izraženom, osećanju za pravednost i „civilizacijski iskorak“.

S druge strane, tvrdnja da je teroristički čin, u određenom kontekstu, „civilizacijski iskorak“ (iz varvarstva), predstavlja pouzdano uverenje samo ukoliko je njegov autor spreman da ga i odelotvori. Tek za taj pokušaj terorističkog ostvarenja, nadležna je policija. Sve do tog pokušaja, prostire se sloboda objavljivanja različitih uverenja i tvrdnji, bez obzira na cinizam i moralnu smušenost u njima. To je sloboda javnosti u demokratiji.

Histerični „iskorak“ naše vlade svoje je pražnjenje doživeo u smeni direktora Narodne biblioteke, Sretena Ugričića, stoga što je potpisao peticiju Foruma pisaca u prilog pravu Andreja Nikolaidisa da javno iskaže svoj stav (u toj peticiji, inkriminisana izjava se, iluzorno, tumači kao metafora). Šta je time zapravo učinjeno? Kakva je politika tog čina?

Inicijator ove odluke o smeni državnog službenika koji je eksponent đinđićevske politike u kulturi, jeste ministar policije, Ivica Dačić, nekadašnji glasnogovornik Miloševićevog režima. Odstranjivanjem Ugričića s mesta direktora Narodne biblioteke, od Đinđićeve političke ostavštine u institucionalnom životu Srbije, nema više ničeg!