Moć

Šta sve o moći nije napričano, i šta uz to nije još pametno pisano. Naročito je efektna analiza Hane Arent (Hannah Arendt) koja sadržaj pojma ‘moć’ sukobljava sa sadržajem pojma ‘nasilje’, pa je u tom srazu, nasilje u stvari termin koji ima značenje što ga uobičajeno pridajemo značenju reči moć, a moć ima pozitivnu konotaciju, jer je u ovom slučaju ona ta sila koja se zapravo suprotstavlja nasilju. Kako bi im dali pečat ličnog sozercanija, izvrnuće filozofi svaki pojam kao rukavicu. Ne kažem da pri tom ponekad ne ispadne iz rukavice neki odavno zagubljen biser. Krijumčaren, dakako, kao i sve vredno.

Za ovu priliku, nalazim da o moći lepo i korisno može da govori jedan film na tu temu, delo velikog znalca ljudskih naravi i odnosa, majstora Kloda Šabrola. Film se zove, ni manje ni više nego “Ukus moći” (L’ivresse du pouvoir). Ne može biti prigodnije.

Najpre, nekoliko reči o samom autoru! Mesto u istoriji evropske kinematografije, Klod Šabrol (Claude Chabrol, 1930 – 2010) ne zauzima kao stvaralac grandiozne sinematičke forme, nego kao majstor za intrigu, kompleksne dijabolične karaktere i vibrantnu atmosferu. Njegovi filmovi – rado gledani i u kinotekama i u repertoarskim bioskopima, podjednako cenjeni i kod filmofila i kod filmologa – ako i ne pokreću povest kinematografije i ne izazivaju specifično estetsko zadovoljstvo, razotkrivaju psihološke tajne ljudskog društvenog ponašanja, što ima značaj i antropološkog uvida.

„Ukus moći“ je drama s konfliktom između pravdoljubivog pojedinca i finansijskih moćnika koji korumpiraju državni sistem (tačnije, koji su u službi državnog sistema strukturisanog korupcijom). In medias res!

Ukratko, reč je o sudskoj istrazi sumnjivog poslovanja jedne ogromne, bogate firme. Pošto je uzdrmala vezu poslovnih ljudi i uticajnih političara, obznanivši koliko to oštećuje budžet države, sudija (žena sudija), koja se godinama bavi tim slučajem – igra je Izabel Iper (Isabelle Huppert) – „unapređena“ je, kako to obično biva, na „odgovorniji položaj“.

U medijima se digla prašina, koja će se u istoj sezoni i sleći; javnost je nakratko uživala u strogosti javne pretnje i išćekivanju sudskog izvršenja, a zatim sve pada u dubok zaborav kao u dubok san.

Kad na javnu scenu stupi nova „finansijska komedija“; padaju glave pobočnih učesnika u tim prljavim poslovima tajkuna i političara, ali struktura i moć službene korupcije ostaju netaknute.

U korumpiranoj državi, dakle, pojedinac sa svojim zahtevom za kažnjavanjem nečasnih radnji moćnika, ostaje nemoćan, osim… (?)… osim, ukoliko može da posluži nekoj nadolazećoj eliti u osvajanju finansijskih i/ili državnih pozicija. To je naravoučenije. No, Šabrol svoje fimove ne svodi na socijalnokritičko naravoučenije.

„Ukus moći“, poput prethodnih šezdesetak njegovih filmova, odlikuje vibrantna atmosfera, u kojoj ništa od predočenog ne može da se uzme zdravo za gotovo. Karakteri su nepouzdani/suspektni, radnja nesigurna, a odnosi nestabilni. Svaka situacija treperi na frekvencijama svih svojih potencijalnih tokova.

Na primer, junakinja filma, neustrašiva borka za pravdu, u srdačnim je odnosima s jednim od tajkuna, ključnim u korupciji koju istražuje. Ovaj je odnos na ivici flerta i ne bi nas iznenadilo da sklizne u preljubničku aferu. Sve do pred kraj filma, kad izda nalog i za njegovo hapšenje, logično je da sumnjamo – sumnjajući i u tu sumnju – da sudija, u stvari, pomaže ovom moćniku da se otarasi poslovnih konkurenata i da sebi prokrči put do vrha u strukturi finansijske oligarhije.

Takođe, ne možemo pouzdano znati da li je na glavnu junakinju izvršen pokušaj ubistva, ili je ona povređena u saobraćajnoj nezgodi, koju je, usled umora, sama izazvala. Zatim, muževljevo protivljenje njenoj frenetičnoj posvećenosti poslu, možemo da tumačimo i kao njegov strah od pravosudnog razrešenja afere. Na to nas je naveo reditelj kad je, na početku filma, junakinja suprugu rekla da je jedan od osumnjičenih hvalio njegovu firmu, naime, laboratoriju.

Brat junakinjinog muža, njen dever čije se doseljenje u njihov stan poklapa s početkom pokretanja sudskog postupka, s njom je u vrlo prisnim odnosima, i mi nismo sigurni da li je ova izrazita bliskost stvar prijateljskog poštovanja, familijarne ljubavi ili, pak, seksualne privlačnosti. U poslednjoj sekvenci filma, kad je pita – pored automobila koji je, kao i druge stvari tokom filma, zaradio igrajući poker (te partije nikad nismo videli!) – da li će nastaviti sa istragom, pošto je voljom viših instanci razrešena te dužnosti, i kad reditelj zadrži naš pogled neobično dugo na krupnom planu njegovog lica u napetosti iščekivanja odgovora, ne možemo a da ne pomislimo, na samom kraju filma, da je ovaj najbolji junakinjin prijatelj i dever, verovatno i onaj ko je špijunira, doušnik suprotne, optužene strane.

Najzad, Izabel Iper otelovljuje osobu koja s nekom vrstom sadističke naslade progoni i isleđuje svoje protivnike. Na ovaj način, Klod Šabrol, s pravom nazvan francuskim Hičkokom, pokazuje i dijaboličnu prirodu pravde u državi u kojoj je korupcija sistemska.