Moleban Kolje Mićevića

Pokreti Glena Gulda za klavirom takvi su kao da on diriguje orkestrom, a pokreti Karela Ančerla za dirigentskim pultom – kao da je on pijanista.

Guld je i ovde, uobičajeno, pregrbljen nad klavirom, kao da je taj instrument organ njegovog tela – instrument koji je našao svog čoveka, sfinga XX veka; a Ančerl, šezdesetdvogodišnjak, tri godine pre smrti, uspravan je, njegova je kičma vektor muzičke sile.

NJegovo lice je ozbiljno, mudro, a ruke čas u odsečnim, čas u nežnim, oblastim pokretima.

Na njegovoj ruci ovde se ne vidi tetovirani žig logoraškog broja.

Dvadeset pet, šest godina ranije, Ančerl je dirigovao logorskim orkestrom u getu u Terezinu, zloglasnom Terezijenštatu.

Tamo je deportovan 1942, sa suprugom i sinom.

Odatle su prebačeni u Aušvic.

Karel Ančerl je uspeo da pobegne i preživi, a sin i supruga su ubijeni u gasnoj komori, kao i većina njegovih koleginica i kolega i njihove dece i supružnika iz istog koncentracionog logora u Moravskoj, koji su nacisti nazivali getom.

Bio je to takozvani pokazni geto, geto za primer, za primer svetskoj javnosti i Crvenom krstu kako se nemački nacisti brinu o Jevrejima i njihovoj kulturi, i kako im omogućuju geta kao prostor za stvaralaštvo i ugodan život.

Terezijenštat, to je izgled pakla, ali pakla koji nije osmišljen za zlikovce, nego u kojem su zlikovci slobodni da uživaju u obmanjivanju, iskorišćavanju, mučenju i ubijanju nevinih ljudi.

Patili su logoraši i u Terezijenštatu i umirali tamo od izgladnenosti i bolesti, ali u njemu nisu ubijani.

Ubijani su u Aušvicu. Dok ne bi bili otpremljeni u Aušvic, mogli su da se u logoru bave i muzikom, da sviraju u orkestru, da komponuju u Studiju za novu muziku, da ponedeljkom slušaju redovno koncerte klasične muzike, da u kafeu slušaju živa izvođenja džeza, koji je inače bio zabranjen diljem Trećeg rajha kao divljačka, izopačena vrsta zvuka.

Bila je u Terezijenštatu i pozorišna scena, tamo su stvarali i drugi umetnici, ali je logor ostao poznat po velikom broju tamo namenski deportovanih kompozitora, dirigenata, vokalnih solista i instrumentalista.

Kad znamo ko je Karel Ančerl, uz Vaclava Taliha jedan od najvećih čeških dirigenata, i šta je sve i kako preživeo, onda nekako drukčije gledamo i na taj njegov koncert s Glenom Guldom.

Ceo kosmos je muzika, a svi ljudi i sva bića u njemu – glasovi, tonovi.

Nijedan se glas u tom prostoru kroz vreme ne gubi.

Dirigujući stoji Ančerl uspravno i vraća u život glasove ubijenih nevinih svojih prijatelja i najbliže svoje rodbine.

Neminovno je, međutim, da se s tim glasovima u život vraćaju i glasovi njihovih ubica.

„Kad gledam čudesni video na kome Ančerl diriguje Peti koncert za klavir i orkestar Ludviga van Betovena sa Glenom Guldom kao izvođačem, ne mogu da se otrgnem misli o tome kakve je sve muke pretrpeo da bi ostao tako uspravan i otmen na svome postolju“, napisao je Kolja Mićević u svojoj posthumno objavljenoj knjizi „Moleban za kompozitore žrtve Holokausta“.

Ova knjiga donosi biografske crtice o trideset troje muzičara, od kojih je samo nekoliko, poput Ančerla, preživelo Holokaust. Uz to, Mićević je svakom posvetio pesmu u dve strofe od po tri stiha, a tri su reči u svakoj pesmi obavezne: dno, zrak, san.

Na primer, pesma posvećena dirigentu i kompozitoru Vojislavu Vučkoviću (1910 – 1942), školovanom u Parizu i Pragu, koji je, piše Mićević, „svoju muzičku karijeru stavio na kocku u Beogradu, gde su Nemci uspeli da privole ili prinude brojne intelektualce da potpišu Apel srpskom narodu, na što je Vučković odgovorio prikupljanjem potpisa protiv te izdaje.“ Uhapšen je, a sutradan je izdahnuo od posledica mučenja. Nije bio u logoru, ali je delio istu sudbinu nevino stradalih kompozitora:

„Sâm Vojislav Vuč-/ ković tražaše tako/ -đe zvučnog Sna Ključ// Koji bi zako/ -pan s dna u dnevni obruč:/ bar ga je tak’o!“

Mićevićev lomljeni stih, stih koji završava nekim slogom reči koja se nastavlja u sledećem stihu, pri tom u strogim rimama, našao je u Molebanu idealni svoj kontekst.

Polomljene, ranjene, unakažene reči, nalaze svoja sazvučja u drugim ostacima ostataka, počecima početaka reči.

Sve je to velika pesma života kakav smo živeli, kakav živimo, s mogućnošću neslućenih spojeva i novih reči, novih života. Umetnost je zaceljenje. Večnost od krhotina egzistencija.