Moleban Kolje Mićevića 1Foto: Privatna arhiva

Godine 1970, 27. februara, sa Simfonijskim orkestrom grada Toronta, pod dirigovanjem Karela Ančerla, Glen Guld je svirao Peti klavirski koncert Ludviga van Betovena. Preko snimka, na Internetu, može se doživeti taj uzbudljiv događaj. (Snimak je datiran na 9. decembar 1970. jer je tad autorizovan).

Pokreti Glena Gulda za klavirom takvi su kao da on diriguje orkestrom, a pokreti Karela Ančerla za dirigentskim pultom – kao da je on pijanista.

Guld je i ovde, uobičajeno, pregrbljen nad klavirom, kao da je taj instrument organ njegovog tela – instrument koji je našao svog čoveka, sfinga XX veka; a Ančerl, šezdesetdvogodišnjak, tri godine pre smrti, uspravan je, njegova je kičma vektor muzičke sile.

NJegovo lice je ozbiljno, mudro, a ruke čas u odsečnim, čas u nežnim, oblastim pokretima.

Na njegovoj ruci ovde se ne vidi tetovirani žig logoraškog broja.

Dvadeset pet, šest godina ranije, Ančerl je dirigovao logorskim orkestrom u getu u Terezinu, zloglasnom Terezijenštatu.

Tamo je deportovan 1942, sa suprugom i sinom.

Odatle su prebačeni u Aušvic.

Karel Ančerl je uspeo da pobegne i preživi, a sin i supruga su ubijeni u gasnoj komori, kao i većina njegovih koleginica i kolega i njihove dece i supružnika iz istog koncentracionog logora u Moravskoj, koji su nacisti nazivali getom.

Bio je to takozvani pokazni geto, geto za primer, za primer svetskoj javnosti i Crvenom krstu kako se nemački nacisti brinu o Jevrejima i njihovoj kulturi, i kako im omogućuju geta kao prostor za stvaralaštvo i ugodan život.

Terezijenštat, to je izgled pakla, ali pakla koji nije osmišljen za zlikovce, nego u kojem su zlikovci slobodni da uživaju u obmanjivanju, iskorišćavanju, mučenju i ubijanju nevinih ljudi.

Patili su logoraši i u Terezijenštatu i umirali tamo od izgladnenosti i bolesti, ali u njemu nisu ubijani.

Ubijani su u Aušvicu. Dok ne bi bili otpremljeni u Aušvic, mogli su da se u logoru bave i muzikom, da sviraju u orkestru, da komponuju u Studiju za novu muziku, da ponedeljkom slušaju redovno koncerte klasične muzike, da u kafeu slušaju živa izvođenja džeza, koji je inače bio zabranjen diljem Trećeg rajha kao divljačka, izopačena vrsta zvuka.

Bila je u Terezijenštatu i pozorišna scena, tamo su stvarali i drugi umetnici, ali je logor ostao poznat po velikom broju tamo namenski deportovanih kompozitora, dirigenata, vokalnih solista i instrumentalista.

Kad znamo ko je Karel Ančerl, uz Vaclava Taliha jedan od najvećih čeških dirigenata, i šta je sve i kako preživeo, onda nekako drukčije gledamo i na taj njegov koncert s Glenom Guldom.

Ceo kosmos je muzika, a svi ljudi i sva bića u njemu – glasovi, tonovi.

Nijedan se glas u tom prostoru kroz vreme ne gubi.

Dirigujući stoji Ančerl uspravno i vraća u život glasove ubijenih nevinih svojih prijatelja i najbliže svoje rodbine.

Neminovno je, međutim, da se s tim glasovima u život vraćaju i glasovi njihovih ubica.

„Kad gledam čudesni video na kome Ančerl diriguje Peti koncert za klavir i orkestar Ludviga van Betovena sa Glenom Guldom kao izvođačem, ne mogu da se otrgnem misli o tome kakve je sve muke pretrpeo da bi ostao tako uspravan i otmen na svome postolju“, napisao je Kolja Mićević u svojoj posthumno objavljenoj knjizi „Moleban za kompozitore žrtve Holokausta“.

Ova knjiga donosi biografske crtice o trideset troje muzičara, od kojih je samo nekoliko, poput Ančerla, preživelo Holokaust. Uz to, Mićević je svakom posvetio pesmu u dve strofe od po tri stiha, a tri su reči u svakoj pesmi obavezne: dno, zrak, san.

Na primer, pesma posvećena dirigentu i kompozitoru Vojislavu Vučkoviću (1910 – 1942), školovanom u Parizu i Pragu, koji je, piše Mićević, „svoju muzičku karijeru stavio na kocku u Beogradu, gde su Nemci uspeli da privole ili prinude brojne intelektualce da potpišu Apel srpskom narodu, na što je Vučković odgovorio prikupljanjem potpisa protiv te izdaje.“ Uhapšen je, a sutradan je izdahnuo od posledica mučenja. Nije bio u logoru, ali je delio istu sudbinu nevino stradalih kompozitora:

„Sâm Vojislav Vuč-/ ković tražaše tako/ -đe zvučnog Sna Ključ// Koji bi zako/ -pan s dna u dnevni obruč:/ bar ga je tak’o!“

Mićevićev lomljeni stih, stih koji završava nekim slogom reči koja se nastavlja u sledećem stihu, pri tom u strogim rimama, našao je u Molebanu idealni svoj kontekst.

Polomljene, ranjene, unakažene reči, nalaze svoja sazvučja u drugim ostacima ostataka, počecima početaka reči.

Sve je to velika pesma života kakav smo živeli, kakav živimo, s mogućnošću neslućenih spojeva i novih reči, novih života. Umetnost je zaceljenje. Večnost od krhotina egzistencija.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari