Na kolena!

 I jedna i druga društva sebe nazivaju demokratijama. U čemu je, međutim, razlika? U tome što je u prvima, ma koliko nesavršena, demokratija na delu, u drugima, ma koliko blistava – samo na rečima; u jednima se, dakle, demokratija nalazi i u trivijalnom životu, u onim drugima – isključivo na svečanom odru. Ako na početku svake demokratije jeste reč, nije i oružana sila.

U galeriji „Podroom“ Kulturnog centra Beograda, na Trgu republike, uz solidno policijsko obezbeđenje pod borbenom opremom, otvorena je izložba „Bogujevci – vizuelna istorija, omaž svim porodicama i žrtvama rata“, autora Sarande, Jehone i Fatosa Bogujevci, a kustos joj je Džejms Volmsi – memorijalna izložba koju troje vizuelnih umetnika posvećuje uspomeni na svoje bližnje, s kojima su u Podujevu, 28. marta 1999. godine, kao desetogodišnja deca, bili streljani od strane pripadnika srpske oružane formacije „Škorpioni“, ali su se, među tih devetnaestoro ljudi dveju albanskih porodica, Bogujevci i Drurići, starosne dobi od sedamdeset godina do čeljadi s nepune dve godine, našli među onih petoro preživelih, uprkos teškim ranama.

Kao što su u Miloševićevoj Srbiji, u kojoj je pokrajinama bila ukinuta autonomija, obezbeđivale i ustanove kulture na Kosovu, poslednjih godina u demokratskoj Srbiji, jake policijske snage obezbeđuju nekoliko izložbi zaredom u centru prestonice. Glasnogovornik Miloševićevog režima, portparol SPS-a od 1992. do 2000, bio je, glavom i bradom, donedavni šef policije demokratske Srbije i aktuelni predsednik njene demokratske vlade. Istorija koja se odvijala kao tragedija u autoritarizmu, ponavlja se, evo, u demokratiji kao groteska, kao komplot jezivog i skaredno-komičnog.

Taj predsednik vlade i takav nekadašnji portparol, Dačić Ivica, u rekonstruisanu dnevnu sobu desetkovane porodice Bogujevci, stupa kao počasni gost i glavni govornik na otvaranju ove izložbe. Kada je zastao na tepihu u toj primaćoj odaji, koja je, sa svim svojim upotrebnim predmetima, upravo tako izgledala dok je on bio glasnogovornik Slobodana Miloševića, okružen i sada čuvarima koji svojim držanjem ulivaju strah u kosti, nedostajalo je samo da neko od brojnih ljubitelja umetnosti uzvikne „Axios!“ Unajmljeni konobari, uneli su zatim okrepljujuće posluženje, a da nikome nije palo na pamet, ni pre ni posle ovog osveženja alkoholnim i bezalkoholnim napicima, da prizove prisutne na minut ćutanja u znak poštovanja prema tragično odsutnima! Makar na jedan jedini minut ćutanja i ozbiljnosti u toj graji i samozadovoljnim osmesima.

Pre posluženja, usledio je govor predsednika Vlade Republike Srbije. Na zidu iza njegovih leđa, razgranate u porodično stablo, nalaze se fotografije članova familije Bogujevci – među tim portretima, crno-beli pripadaju onima koji su ubijenih u Podujevu. Ispred, izložena je dukserica dvogodišnjeg ubijenog deteta. A premijer, urbi et orbi, poručuje da su ovakve izložbe neophodne svuda gde su na teritoriji bivše Jugoslavije počinjeni ovakvi zločini, bez obzira na nacionalnu pripadnost žrtava i njihovih dželata. Izricanje opštih sudova ne traži nikakvu odgovornost, koju određuje politički kontekst konkretnog ubistva i kontekst konkretne izložbe, a tragična žrtva konkretno ubijenih ljudi gubi se u apstrakciji pojma nevino stradalih svakad i svuda. Takođe, govorio je premijer o tome da je od izvinjenja važnije da zločinci budu privedeni pravdi, da ništa ne bi rekao o zločinačkoj naravi one politike koja i pristojne ljude ume da pretvara u škorpione, zmije i druge istrebitelje nevinih, a kojoj je nekada bio mladi portparol.

Na ovoj izložbi koja nije, kako skaredno pišu mediji, inspirisala umetnike tragedijom članova njihove porodice, nego predstavlja lični traumatični doživljaj ispoljen u javnom prostoru, te je, sada i ovde, taj doživljaj očigledan kao trauma samog društva, i to na središnjem njegovom mestu, na Trgu republike, jer reč je o državi koja je ubijala svoje državljane, bilo bi plemenito da premijer nije rekao ništa, kad već nije umeo da kaže doista nešto, a još plemenitije da se tu nije ni pojavio, kad je već došao bez bića. Stupivši, naime, u nekadašnju dnevnu sobu porodice Bogujevci, jedino što je mogao da učini a da to ne bude prazni gest, jeste da klekne i ćuti. To bi, u punom smislu reči, bilo ono što uobičajeno zovemo istorijskim događajem.