Najstrašnija priča

Pođimo od jednog prizora, od jedne sekvence!

Mladić i devojka zagrljeni sede u svom studentskom stanu. Devojci je napukla usna od očevog šamara i na njoj se uhvatila sukrvica, a mladiću je lice još modro od udarca istog čoveka – devojčinog oca.

U zagrljaju, mladić teši devojku, a ona govori da njen otac nije loš čovek.

To je središnja sekvenca filma, mogli bismo reći njegov želudac. Tu se, naime, vari ceo do tada uneti sadržaj. Reč je o filmu „Ne zaboravi me“ (u stvari, „Remember Me“), reditelja Alena Koltera, prema scenariju Vila Fetersa.

U filmu naracija teče linearno, u dva toka koja se ukrštaju i potom slivaju. Jedan tok pripada devojci i njenom ocu, policajcu, a drugi – njenom mladiću i njegovom ocu, uglednom advokatu.

Tačnije rečeno, jedan tok pripada traumi devojčine porodice, drugi – traumi mladićeve. Obe traume uzrokovao je gubitak voljene osobe koja je bliski krvni srodnik.

Deset godina ranije, na oči tada jedanaestogodišnje devojčice, na stanici podzemne železnice u Bruklinu, kriminalci su ubili njenu majku.

Šest godina pre vremena koje nam prezentuje film, obesio se dvadesetdvogodišnji brat glavnog junaka, koji sada ima isto toliko godina. Oba događaja neizbežno ostavljaju bolne posledice, neizbrisive žigove na porodicama.

Policajac svoju ćerku podiže pod budnim okom, strepeći nad svakim njenim pokretom.

Porodica mladića, s druge strane, raspada se posle samoubistva starijeg sina. Roditelji se razvode, a otac, za drugog sina i malenu ćerku postaje nepristupačni stranac, pred kojim postoje samo poslovne obaveze.

Pedantno ispunjavanje ovih obaveza, otac racionalizuje kao besprekornu brigu za budućnost svoje dece.

(Ovaj momenat racionalizacije brige za karijeru kao brige za budućnost dece, postao je danas dominantni obrazac roditeljske ljubavi. Stvar tu, dakako, nije tako jednostavna. Ova racionalizacija danas se pojavljuje kao bit ontologije ljubavi u kapitalizmu, jer izvan kapitalističkih odnosa kao da više ničeg nema.)

Dramsko ukrštanje ova dva toka iste ili veoma slične traume, u stvari je psihička privlačnost po sličnosti dubinskog iskustva egzistencije dva mlada bića. Posredi je, dakle, prepoznavanje bliskosti iskustava dvoje još neiskusnih ljudi koji su već puno patili.

Mladić i devojka privučeni su jedno drugom po srodstvu sopstvenih trauma, to je zaključak koji se neizbežno nameće, a to i praksa iz stvarnosti gotovo po pravilu potvrđuje. Ali, to nije ono o čemu, na koncu konca, želi da nešto kaže ovaj film.

Preostali sin, glavni junak filma, buni se protiv očevog hladnog i proračunatog sveta. U stvari, on je prožet besom jer ne može da se približi ocu kao sin.

Otac je emocionalno distanciran, a sin je ozlojeđen – to je koren njegovog buntovništva. On se ponaša suprotno normama koje podrazumeva bonton poslovnog očevog sveta, sveta moćnih. Međutim, mladić ne prelazi na stranu nemoćnih, ugroženih i obespravljenih.

Njegov bunt nema nikakvu socijalnu artikulaciju. A kako i da se socijalno artikuliše kad nedostaju društveni pokreti otpora i kad izostaje humanistička tendencija u obrazovnom sistemu?

Mladić je, jednostavno, neposlušan, ali ni u toj neposlušnosti ne prekoračuje granice dobrog ukusa, granice onog ekscesa za koji građansko društvo ima razumevanja.

On pojačano puši duvan i ispija nešto veće količine piva, vozi bicikl i skromno se odeva. To je samo bezopasan bunt zakasnelog puberteta. Ovaj dvadesetdvogodišnji mladić ponaša se kao pubertetlija, jer je njegov brat, koji mu je bio uzor, izvršio samoubistvo upravo kada je on bio u pubertetu.

Ključna sekvenca, sekvenca pomirenja između sina i oca, pokazuje svu anemičnost i uskogrudost ovog buntovništva.

Kad dopadne pritvora, a otac ga, i to nije prvi put, izvuče odatle, pokazujući time da mu je stalo do njega, sin se sasvim raskravi te u ocu otkrije ono što je nekada imao u svom starijem bratu, svog zaštitnika.

U tom trenutku čitavo buntovništvo rasprskava se kao mehur od sapunice, što je zapravo i bilo. Jedan traumatski tok završava se paktom sina razmetnoga i bogatog oca. Bio je to razlog bez buntovnika.

(Nije li buntovništvo mladih u Srbiji, čelnika i članova zelenoliberalnih i ružičastocrvenih partija, upravo sapunica? Nije li bunt studenata Beogradskog univerziteta najzad u potpunosti likvidiran? Nije li u Srbiji sklopljen realni pakt oko ključnih moralno problematičnih vrednosti između ideološki nominalno najudaljenijih partija?)

Drugi traumatski tok završava se zagrljajem kćeri i oca posle nove traume.

Bliskost oca i kćeri, posle kratkotrajne emocionalne pukotine (koja je pukla onim, na početku pomenutim, šamarom), uspostavlja se u situaciji naglog društvenog procepa tj. trumatičnog događaja u njujorškoj, američkoj zajednici.

U terorističkom napadu 11. septembra 2001, budući da se nalazio u očevoj kancelariji koja je smeštena na vršnim spratovima jedne od Kula bliznakinja, mladić, junak filma, gine.

Krug traumatizovanja se nastavlja, a njime i spiralno kretanje prisnosti i odbojnosti među bližnjima.

Hajdeger je na kraju života govorio da nas samo jedan Bog može spasti. Da li sad, posle pedeset godina, izgleda da nas spasiti može samo jedna apokaliptična svetska trauma?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.