Nasilje na Bitefu

Kad je privlačno ono što je odurno, to nije samo kontradikcija, jer to nije samo logika, nego i dijagnoza, jer je reč o duševnom stanju pojedinaca i dominantnom društvenom raspoloženju.

Lepljiva privlačnost nasilja pokazala se ove godine i na Bitefu, u njegovom glavnom programu, na očigled i radost mnogih gledalaca. Ali, nasilje se ukotvilo i u samoj organizaciji ovog znamenitog festivala, skriveno od javnosti. Vreme je da to predočimo, i to čim svršimo s estetičko-etičkom beleškom o tretmanu nasilja u glavnom programu. Jer utajenost nasilja jeste suština njegove odvratnosti.

U Cargo logističkom centru Brodogradilišta Beograd, u produkciji „Proton cinema + theatre“ iz Budimpešte, izvedena je predstava reditelja Kornela Mundruca i dramaturškinje Ivet Biro, „Teško je biti Bog“, iz čijeg je naslova izveden i motto ovogodišnjeg Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala: Teško je biti.

U trenutku kad je trebalo da nam otkriva svet seks-trafikinga, tog biznisa koji donosi najviše profita a iziskuje najmanje ulaganja od svih poslova na ovom svetu, i da nam izazove strah i sažaljenje kako bi uzrokovao katarzu, naime, „pročišćenje takvih afekata“, kako o tome piše Aristotel u delu „O pesničkoj umetnosti“, tačnije, da nas kao publiku ujedini u „osećanju čovečnosti“ – što je, takođe, Aristotelova, ali bolja a sasvim zaboravljena definicija katarze – i preobrazi iz grupe pasivnih gledalaca koja samo visceralno reaguje u javnost koja reaguje kritički, Mundruco je započeo, da do kraja predstave to ne prestane, u hiperrealističkom maniru, da niže prizore nasilja koje nad ženama, pred kamerama, izvršavaju psihopate.

Bio je to, dakle, jedan neprekinut niz „radnji koje donose propast ili bol“, kako, u jedanaestom poglavlju pomenute knjige, Aristotel određuje šta je to patos. No, puko nizanje ovakvih prizora ne može da izazove sažaljenje, već isključivo odvratnost ili, perverzno, uživanje u samoj odvratnosti. Jer, iz gomilanja ovakvih postupaka nasilja, kao što su spaljivanje, putem strujnih udara, kože s leđa jedne žene prisiljene da se prostituiše, ili zakopavanje druge u zemlju dok se tu ne uguši… ne nosi u sebi nikakvog saznajnog efekta, odnosno onog buđenja znanja koje se buni protiv takvog poretka u kojem nevini stradaju.

„Ima stvari koje nerado gledamo u njihovoj prirodnoj stvarnosti, ali, kad su naročito brižljivo naslikane, onda ih sa zadovoljstvom posmatramo, na primer: oblike najodvratnijih životinja i mrtvaca. To dolazi otuda što sticanje znanja pravi veliko zadovoljstvo ne samo filosofima“, stoji u četvrtoj glavi već citiranog spisa starogrčkog filozofa.

Svu brižljivost, mađarski reditelj je, međutim, udario na verodostojnost uprizorenja činova zlostavljanja da bi, na samom kraju, s neba, po najgorem mogućem principu svršetka – deus ex machina – skinuo samog Gospoda Boga da poubija ubice nevinih žrtava. Katarze nema. Publika je tu samo gomila gledalaca insceniranog rijaliti programa u kojem poslednju tačku izvodi tvorac tog rijaliti programa kao samog sveta. A zatim, svako, iz pozorišta, na svoj radni zadatak – u proizvodnju, u kojoj je prinuda glavni činilac profita, ili u prinudnu besposlicu, kao tehnološki višak!

Princip deus ex machina poguban je za tragičku katarzu, ali, pogodan za grotesku. Jer, u životu, Bog ćuti i kad ljudi ne žele da učine ono što moraju i mogu. To govori i sledeći slučaj.

Predstava autora ove kolumne, „Ubiti Zorana Đinđića“, u produkciji Studentskog kulturnog centra Novi Sad, izvedena je na ovogodišnjem Bitefu u zapuštenoj Hali Metalex, 28. septembra u 22h. Tačno u 19h, dok je u hali, pod rukovodstvom reditelja, trajala proba svetla, a jedan sat pre zakazane glumačke probe, ispred hale, na mestu predviđenom za parking automobila učesnika, tehnički direktor Bitefa, Mile Buturović, pred nekoliko svedoka, udario je glumicu koja igra u pomenutoj predstavi, a kojoj, dakako, ovde i sada neću navesti ime. To učinivši, tehnički direktor je odatle odmah otišao i, uprkos tome što je na to i obavezan, nije prisustvovao izvođenju predstave.

Glumica koja je pretrpela nasilje, iz kolegijalnih je razloga, samopožrtvovano, zahtevala da se predstava te večeri igra, i predstava je igrana. Iako sam razgovarao o svemu ovome i sa izvršnom direktorkom Bitefa, Jelenom Knežević, koja je o nasilnom činu tada već bila obaveštena i nije ga negirala, i sa direktorom SKCNS, Zdravkom Vulinom, koji ima obavezu da podnese krivičnu prijavu protiv tehničkog direktora Bitefa, još niko nije reagovao. U utajenosti nasilja, suština je njegove odvratnosti. Teško je biti.