U prethodnoj kolumni objavio sam podatke o nasilnom činu koji je, pre izvođenja jedne predstave na ovogodišnjem Bitefu, nad glumicom koja u njoj igra, počinio tehnički direktor ovog festivala. Naveo sam njegovo ime, to da je glumicu udario, mesto i vreme gde je i kad je to učinio, te razlog zašto o tome pišem: i posle dve nedelje od tog događaja, niko od odgovornih, čija sam puna imena takođe naveo, ništa u vezi s njim nije preduzeo. Bio je to pokušaj utaje nasilja, koji još više ponižava ženu koja ga je pretrpela, a okuražuje počinioca koji ostaje nekažnjen. Naravno, sam čin nasilja nisam opisivao, ime glumice nisam naveo.
Na moj tekst, reagovala je direktorka Bitefa, Jelena Kajgo, napisom „Nasilje, ali verbalno“. U njemu, ona, najpre, negira samu činjenicu nasilnog fizičkog čina. Zatim, negira i to da je reč čak i o ozbiljnom verbalnom nasilju. Dakle, nasilja nije ni bilo. To što se Mile Buturović drao na glumicu i potom snažno zalupio vratima na automobilu iz kojeg je ona upravo izlazila, prebivši joj nogu, Kajgova naziva ovako: „sasvim banalna rasprava između glumice predstave 'Ubiti Zorana Đinđića' i tehničkog direktora Bitefa“.
Nadalje, ona tvrdi kako je sa svojim saradnicima radila na ispitivanju ovog slučaja koji opisuje kao „incident“ (pod navodnicima, kao da je reč o nečemu tobožnjem), te da su o tome „istog dana“ obavešteni producent i reditelj. To je laž. Pet dana posle incidenta, utvrdivši da se njime niko ne bavi, reditelj je telefonirao direkciji festivala. Devet dana posle ovog javljanja, utvrdivši da se i nadalje niko ne bavi ovim incidentom, reditelj je činjenice o njemu objavio u svojoj kolumni.
„Tekst u listu Danas je tako napisan na osnovu verzije koju je reditelj dobio od svoje glumice, bez i najmanjeg napora da se utvrdi šta se zapravo desilo“, piše Kajgova. U mom tekstu, međutim, jasno stoji da ima više svedoka ovog nasilja. Najzad, pored napadnute glumice nalazila se njena koleginica.
Direktorka Bitefa tvrdi da je moj tekst pisan „senzacionalistički i rekla bih maliciozno“. Navesti golu činjenicu nasilja, niti je senzacionalizam niti je maliciozno, iako je sam čin tog nasilja i senzacionalan i, dakako, maliciozan. Senzacionalizma bi bilo da sam, na primer, opisao širi kontekst dugogodišnjeg nasilja i seksualnog zlostavljanja u direkciji festivala i pozorišta Bitef, da sam pisao o tome na kakav je neugledan način Kajgova stekla uglednu funkciju, o tome da je tehnički direktor zbog nasilja pre nekoliko godina izgubio posao u jednom drugom pozorištu, pa da sam temu proširio na istorijat finansijske korupcije i na ono nedavno vreme kad je budžet predviđen za korišćenje taksi usluga tokom festivala iznosio 80.000 evra, i tako dalje i tome slično, ali, ja o tome nisam pisao. Pisao sam samo o jednom nasilničkom ponašanju koje se neko iz petnih žila trudi da prećuti.
„Senzacionalističke optužbe za nasilje ili zataškavanje nasilja, bez ikakvih dokaza, ne smeju se tako olako iznositi. To onda upravo prerasta u jednu vrstu verbalnog nasilja“, završava savoj tekst J. Kajgo. Ne samo da tvrdi kako je ispoljeno nasilje jedna „sasvim banalna rasprava“, kao da tom verbalnom mantrom ono može biti anulirano, nego i sam čin njegovog žigosanja sada predstavlja kao „jednu vrstu verbalnog nasilja“. Nasilnik je, dakle, ne onaj ko nasilje vrši, nego onaj ko ga obelodanjuje.
Negirajući činjenice i nazivajući stvari pogrešnim imenima, direktorka Bitefa pokazuje da joj je izuzetno stalo da svoju karijeru i karijeru bliskih joj saradnika gradi na neistinama. Zbog toga, ona će dobiti zasluženu priliku da se izjasni na sudu, u prisustvu svedoka nasilja kojim se ovde bavimo. Optužnica je podignuta, i protiv direkcije festivala, i protiv njegovog tehničkog direktora, ali i protiv njegove direktorke, koja je svu svoju pamet napregla da nasilje zataška. Ako ne možemo znati zašto ona negira činjenice, možemo suditi o snazi njene pameti koja se na to troši. O tome nek svedoči i ovaj citat iz njenog teksta:
„Na kraju ću još napomenuti da smo izašli u susret zahtevu reditelja da se predstava igra u specijalnom prostoru, iako je svoju beogradsku premijeru imala u Ustanovi kulture 'Vuk Karadžić'. Pronađen je odličan prostor, u potpunosti je adaptiran za potrebe predstave, iako je naravno bio značajan dodatni trošak za Bitef, koji trpi smanjenja svog budžeta. Imali smo dakle najbolju nameru da predstavu prikažemo u njenom najboljem izdanju. Između ostalog, to znači i da se poštuju neka pravila koja se odnose na izvođače, a to je u ovom slučaju bilo da se obezbedi nesmetani ulazak publike.“
Šta treba da znači ovakav patetični izliv Kajgove, kad ja nisam imao ni jednu jedinu primedbu u vezi sa ovim o čemu ona sad naprasno govori? Ništa drugo do sugestiju: ukoliko neko, na vaš zahtev, ponudi i obezbedi adekvatan prostor za izvođenje predstave, i ima najbolju nameru da je prikaže u što boljem izdanju, onda ima i pravo da vas, i verbalno i fizički, nekažnjeno ugrožava.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.