Ne stvara svece religija, sveci stvaraju religiju

Jedne noći u martu godine 1996. u jeku alžirskog građanskog rata kojim je za deset krvavih godina uništeno gotovo 200.000 ljudskih života, iz trapističkog manastira Bogorodica sa Atlasa (Naša Gospa od Atlasa), Notre Dame de l’Atlas, u Alžiru, oružane protivvladine snage odvele su sedmoricu monaha u nepoznatom pravcu da ih, posle dva meseca, u maju ubiju.

Dvojica preživelih monaha, koja pobunjenici pri kidnapovanju nisu pronašli u manastiru, izbegla su potom u trapističke manastire u Evropi, a Notre Dame de l’Atlas je ugašen.

Činjenice da su alžirski monasi, inače Francuzi, tokom decenija živeli skladno sa svojim muslimaskim komšijama i pomagali im, i materijalno i medicinski, te da su imali dubokog razumevanja za islam, nalazeći mu poreklo u izjavi iste onostranosti u koju i sami najdublje veruju, da su poštovali Kur’an časni kao svetu knjigu poput Biblije, te, na kraju, da su, uprkos potpunoj svesti o opasnosti koja im preti u vihoru rata, uprkos tome što su mogli da se vrate u Evropu, ostali u alžirskom manastiru do poslednjeg svog dana, do poslednjeg daha, činjenice su koje govore o neuporedivoj snazi etičkog uverenja i spremnosti da se život bez ostatka vodi u saglasju s tim uverenjem.

Raritetni svetački životi i svetačke smrti sedmorice mučenika sa Atlasa, jedan su od poslednjih nam znanih primera koji nam svedoči, kako je rekao Migel de Unamuno, da religiju stvaraju sveci, a ne, obrnuto, da religija stvara svece.

Kao cistercitski trapisti, dakle, kao monasi reda koji se dva puta preobražavao kako bi se pročistio od, tokom vremena, prikupljane moći i izopačenosti – prvi put pre devetsto godina, postajući cistercitski u okrilju katoličanstva, a drugi put, pre trista, postajući trapistički u okrilju cistercitstva – ovi su alžirski martiri sa Atlasa svoj život rukovodili prema pravilu svetog Benedikta: molitva, ćutanje/kontemplacija, siromaštvo i fizički rad.

Poštujući i sam ove vrline, reditelj Ksavije Bovoa napravio je film o ovom tragičnom događaju: „O ljudima i bogovima“ (Des hommes et des dieux). Poput molitve ili trudoljubivog oplevanja rasada, bez ikakvog suviška, koristeći za sebe samo ono najneophodnije, ovo je jedan kontemplativni film dubokog ćutanja.

Pred nama je, dakle, delo čija su umetnička sredstva potpuno posvećena moralnom cilju, isto onako kao što su junaci tragičnog događaja, koji je ovde posredi, čitav svoj život praktično posvetili dobroti. Rečeno kjerkegorovski, estetski efekat filmskog jezika podređen je etičkom cilju da se u delu postigne nepatvoreni osećaj religioznog humanizma, kojim su zdušno bila prožeta sedmorica mučenika sa Atlasa.

U sporom tempu i bez poremećaja jednoličnog ritma, ma šta da je sadržaj njegovih sekvenci – dakle, istovetan i kad su posredi molitva, zajednički obed, proslava Božića, rad u polju ili pomoć pacijentima u lekarskoj ordinaciji, poseta muslimanskim domaćinstvima kad slave neki od svojih religijskih praznika, istovetan i kad je posredi ono što izlazi iz okvira uobičajene spokojnosti i vedre atmosfere prijateljskog razgovora, kad monasi, pod realnom pretnjom pogibije, raspravljaju o tome da li treba da ostanu u Alžiru ili da odu u Francusku, i tom raspravom nas uvode u samu bit etičkog stava, istovetan i kad naoružani pobunjenici upadnu u manastir – ovaj film je potpuno u skladu sa nesvakidašnjim duhom samostanske zajednice čijom se sudbinom bavi, genijalno izraženim u pismu koje je prior manastira, Kristijan de Šerže (Christian de Chergé, 18. januar 1937 – 21. maj 1996), tri godine pre nasilne svoje smrti napisao svojoj pastvi, da bi to pismo bilo pronađeno i otvoreno posle njegovog i ubistava šestorice njegovih drugova.

U tom pismu stoji i ovo, što se može uzeti kao kredo Bovoaovog filma, a svakako je kredo života Kristijana de Šeržea i njegove sabraće: “Želeo bih da prihvatite činjenicu da jedini Gospodar svakog života nije mogao da ne bude uključen u moj nasilni odlazak. Molite se za mene da bih mogao biti dostojan takve žrtve! Dovedite u vezu moju smrt s tolikim drugim jednako nasilnim smrtima koje su prepuštene ravnodušnosti i prekrivene anonimnošću! Moj život ne vredi više od ostalih života. Ali ni manje. U svakom slučaju, ne poseduje nevinost detinjstva.”

Tri godine pre nego što će biti ubijen, Kristijan de Šarže, iguman samostana Bogorodice sa Atlasa zna da će se njegov život okončati nasilno i u tom duhu piše oproštajno pismo, testamentarnu svoju reč. Kakva čarobna prisebnost! Da, ono čarobno se nalazi u prisebnosti, u pribranosti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.