Ugledni advokat, Dragoljub Todorović, u ponedeljak je, na stranicama ovog dnevnika, u tekstu, dobrim delom autobiografskom, „Šta rade mladi pravnici“, uputio jedan „setni pogled na profesiju kojoj pripada(m)“, i lepo uočio da je suštinski problem tu u pomanjkanju kritičkog duha: „Najvažnija karakteristika perioda posle majskih izbora je glorifikacija, obožavanje i divinizovanje trojke koja predstavlja državni vrh. Iako se jasno vidi da se radi o ličnostima sa izrazitim autoritarnim karakteristikama, koje, pri tom, podsećaju na likove iz Gogoljevih, Orvelovih i Žarijevih dela, one uživaju poverenje ogromnog broja građana Srbije.
Posebno zabrinjava što mladi ljudi u Srbiji bezrezervno podržavaju novu vlast. Ako je vitalnost u otporu, mladi pravnici, istoričari, politikolozi, književnici, danas i ovde ne poseduju vitalnost neophodnu svakoj mladosti.“
I sam pravnik, Todorović kaže da je za njega posebno „interesantna pozicija mladih pravnika, budućih tužilaca i sudija“, stoga što – njegov se setni pogled kristališe sad u univerzalni zaključak – „bez pravog obrazovanja, bez poznavanja vrednosti koje su obeležile našu epohu, bez pravog interesa za svet oko nas, nema pravog kritičkog duha, a bez kritičkog duha, posebno mladih ljudi, nema poboljšanja i društvenog napretka“.
U ovoj svojoj memorijalnoj elegiji, ovom ponositom autobiografskom žalu nad nekritičkom i nebuntovnom mladošću svojih juvenilnih kolega, koji divinizuju Nikolića, Dačića i Vučića, advokat Todorović je propustio da pomene jednu epizodu iz svoje karijere, kojom je obeležen jedan bezobzirni, nekritički i za svet oko nas nezainteresovani period, a u kojem su vodeće uloge, uz Slobodana Miloševića, igrala i ova lica iz „trojke koja predstavlja državni vrh“.
U istom ovom mesecu martu, pre četrnaest godina, Dragoljub Todorović je imao tu čast da u sudnici inauguriše sramni Zakon o informisanju, koji se i danas s pravom naziva „Vučićevim zakonom“, i po kojem ovom prvom potpredsedniku Vlade Srbije tragovi još smrde nečovještvom. Todorović je, naime, bio prvi advokat na strani pomenutog zakona, a po tužbi tadašnje Sekretarke za kulturu grada Beograda, glumice Ljiljane Blagojević, u procesu protiv dnevnog lista Danas, zahtevajući od suda da odredi maksimalnu novčanu kaznu za objavljeni tekst koji je, u stvari, preneto saopštenje Demokratske stranke o tadašnjoj kulturnoj politici Gradskog sekretarijata.
U tom zahtevu, gorljivo, advokat je i uspeo, uprkos dobro mu znanoj činjenici da je ovom dnevnom listu, u kojem danas objavljuje svoj setni i oštećeni pogled na profesiju, primenom te nepravedne i drakonske finansijske mere, a protiv slobode informisanja, pretilo gašenje. Nije to tada bila komična uloga iz Gogoljevog ili Žarijevog komada, kakve danas glume Vučić, Nikolić i Dačić, nego opasno kobna rola u totalitarnom svetu koji podseća na Orvelovu i Kafkinu prozu.
Nije isto biti neko ili predstavljati nešto u politici i društvu. U pomenutom slučaju, advokat Todorović postupio je po važećim zakonima, sasvim nekritički obavljajući samo svoj posao, pri tom smetnuvši s uma ono što je tako precizno izrazio buntovni Henri Dejvid Toro, koji se zalagao za pravo na građansku neposlušnost – da ne treba negovati poštovanje prema zakonu koliko prema pravičnosti. Taj nauk je ono što nas čini moralnim bićima. Ono što nas čini ličnostima, a ne pukim mnoštvom onih ljudskih šta.
Postupivši prema etici dužnosti, Todorović nije učinio ništa drugo do ono što je činio i što čini popularni Aleksandar Vučić. Moral je univerzalna kategorija, a etika – uvek partikularna. Postoji, na primer, etika nacizma, kao i etika mafije. Činovnici etike uvek su nešto, a nikada neko. Sreća je, međutim, ukoliko u jednom društvu i njegovoj dominantnoj politici proklamovane etičke dužnosti nisu u direktnoj suprotnosti sa moralom. Tada, oni koji ih obavljaju, iako nisu ličnosti, iako nisu moralne osobe, ipak, čine nešto dobro.
Prvi potpredsednik Vlade Republike Srbije sve svoje dužnosti, bez obzira na njihovu moralnu orijentaciju, obavlja etički odgovorno. Svojevremeno je bio odan Vojislavu Šešelju, nacionalističkoj ideji i ratu za stvaranje velike Srbije, kao i drakonskom zakonu protiv slobode informisanja, a danas, s obzirom na to da su mu dužnosti u drugačijem kontekstu, posvećen je sasvim drukčijim ciljevima.
Ličnost, ono Ko, definiše trajna kritičnost prema onom potencijalnom Šta u sebi! Niko to nije jasnije uvideo od slobodara Vilhelma Rajha, koji je ovo „šta“ nazvao malim čovekom, a ono „ko“ – velikim. Razlika između malog i velikog čoveka, u tome je što veliki uvek zna kad je bio mali, veli veliki Rajh. Drugim rečima, jedina istinska razlika među ljudima nije ni u inteligenciji, ni u obrazovanju, ni u statusu, nego u spremnosti da se bude slobodan, da se bude ličnost.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
