Nemoguća i neverovatna molitva patrijarha Porfirija

Hleb naš nasušni daj nam danas;
I oprosti nam dugove naše
Kao što i mi opraštamo dužnicima svojim;
I ne uvedi nas u iskušenje, no…

(Patrijarhu kao da je kost zastala u grlu, krupna, šiljata kost. Njegovo telo… Je li to ples ili su grčevi? Svakako, nekakav vihor. Bez zastoja u pokretu, bez predaha, vehementno pada na kolena i molitvu nadalje govori kao da grmi.)

U molitvi ne traži ništa za svoj posed! U molitvi ne ispunjavaj sebi nijednu zemaljsku želju! Ne budi u molitvi jadniji nego što jesi! Istinska molitva daruje ti dostojanstvo, dostojanstvo ličnosti. Ne laži u molitvi! Ne kaže se uzalud za onog ko je sasvim sebe unizio da laže kad se i Bogu moli. To je propast najveća, taj gubitak osećaja za sopstveno laganje.

Molitva je stalno traganje za tim kako da se molimo. Zato je srž molitve koju nam je Gospod Isus Hrist podario, ona sintagma: neka bude volja Tvoja! Ne, dakle, volja moja, nego volja Božja, jer Bog živi izvan privida, a ja sam u kovitlacu privida, naime, u kovitlacu u kojem su sve istine koje su dostupne mom umu i srcu nužno pomešane s prividima. Mišljenje mi je uvek spleteno sa mnjenjem. U meni je uvek živina i vuk, božansko i animalno. Ja nije Bog. Bog nije ja. Zato nek bude volja Njegova. Jer, nek bude Istina i Pravda, a ne ono što je korisno za mene na datom položaju, u datom trenu.

Učini, Gospode, nešto s mojim životom, učini jer ja ne mogu iz ovog klupka laži koje su neumitno vezane za položaj patrijarha! Zgromi Istinom Svojom ovaj položaj, a ja ću, ugledajući se na Tvog s Tobom jednosuštnog Sina, Boga Isusa Hrista, podneti sve što mi ti odrediš, jer je to jedino istina, a ne ono što ja smatram istinom. Ono što ja smatram istinom, to je na korist mojih privilegija. Tako je kod svih ljudi.

Potreban si Gospode žeđi mojoj za Istinom, koju bez Tebe ne mogu ni uvideti ni podneti, jer sam slab, jer sam uplašen, jer volim da mi je udobno i komotno i da me obasipaju počastima, i da mi laskaju volim. Za sve to spreman sam da glavu okrenem od zla koje vidim, a onda da to kompenzujem molitvama.

Obraćam ti se, Gospode Bože naš, bez molitve, jer sam u moliutvi naučio da ti se lažno obraćam, da ti govorim kobajagi. Obraćam ti se direktno, onako kako ne znam i ne umem, i otvaram srce svoje pred Tobom, bežeći od sebe i svog položaja, kao od kuge. Ja sam sebi kuga najgora. Ja sam sebi propast i grobnica. Ja sam svoja smrt, Gospode. Pomozi mi, molim Te! Molim Te! Obraćam Ti se bez sebe kao posrednika i bez Crkve kao posrednika.

Jer je Crkva moja propast i grobnica. Crkva je moja aždaja. Je li ovo Sotona govori iz mene, Gospode? Obuzdaj me! Pokaži mi put! Daj mi život! Crkva se pretvorila u okrutnu hijerarhiju, u firmu čiji je profit postao njena metafizička svrha. Sveštenici, monasi, episkopi bludniče, truju jedni druge, kradu, lažu i ubijaju, ulagujući se političarima. Sve je u Crkvi laskanje i taština i manija za moći. Crkva je moja aždaja. Je li ovo Sotona govori iz mene, Gospode?

Obuzdaj me! Pokaži mi izlaz! Podari mi život! Religiju su organizovali kao policijsko nasilje! Holokaust su počinili nad anđelima Tvojim! Nisu sažaljivi na starce, lakomi su na decu! Krv Tvog Sina kaplje iz svih kutaka Crkve! Evo, moje ruke su nakvašene krvlju iznova mrcvarenog Tvog Sina.

Neka bude volja Tvoja, volja Tvoja, volja Tvoja!
Uvedi me u iskušenje i budi tamo sa mnom!
Daj da postanem čovek, ne ono što jesam!
Daj da budem, najzad, ono što bih mogao biti,
A ne ono što jesam!
Daj da budem budući čovek!

(Patrijarh je pao na pod, ali kao s visine, kao da ga je s mjesta odbacila neka vrhunaravna sila.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.