Nenadoknadive godine

Mnogi od onih koji bi im prisustvovali, nemali broj onih koji bi u njima učestvovali, umrli su od infekcije izazvane virusom kovid 19.

Zbog pandemije, 2021. godina trebalo je da bude zapravo nova prilika za 2020. godinu, ali, kako stvari stoje, to se ne može dogoditi. Nenadoknadiva godina je ta 2020, nenadoknadiva biće i ova 2021, nenadoknadivi su prekraćeni životi. Smrt kuca na vrata.

Ta otrovna, prošla, 2020. godina bila je, kao okrugla obletnica njihovog rođenja, jubilarna za dva grandiozna duha, za Hegela i Betovena. Obojica su rođeni godine 1770. Dakle, prošle se godine navršila četvrtina milenijuma njihovim rođenjima.

Hegel je misao doveo da najviših spekulativnih visina a dijalektičku metodu do paroksizma. Hegel, to je apsolutna ekstaza uma.

Za Hegelovu simfoniju mišljenja čak je i genijalna misao Spinozina samo simfonijeta, a Hegel je, sasvim ispravno, smatrao da bez proučavanja Spinozinog dela nema nikakvog napretka u mišljenju u filozofiji; „Spinoza ili ništa“, pisao je Hegel.

Betoven je „Fenomenologija duha“, identično izražena muzikom i obuhvaćena dušom.

Obojica su, i Hegel i Betoven, svoje sisteme izgradili na oduševljenju Francuskom revolucijom i prihvatanjem njenih načela kao vlastitih polazišta.

I kod nas su brojni koncerti, najavljeni za prošlu godinu, povodom 250. rođendana Ludviga van Betovena otkazani, a njihovo je nadoknađivanje planirano za ovu godinu.

Kako se pandemija samo još više rasplamsala, a virus mutirao u nove, opakije oblike, opet je većina tih koncerata izostala.

Međutim, u subotičkoj sinagogi, preksinoć, održan je jedan izvanredan i nesvakidašnji koncert u sećanje na Betovenov dar čovečanstrvu.

Uz pratnju pijanistkinje Jelene Simonović Kovačević, operska pevačica Agota Vitkai Kučera (Vitkay-Kucsera Ágota), pevala je Betovenove pesme za solo glas i klavir.

One se vrlo retko nalaze na programu. Kod nas nikad ranije nije priređen koncert samo za njihovo izvođenje.

Tema, autori, umetnice, mesto, izvedba, sve je bilo izvanredno.

„Samo onaj koji čežnju zna,/ zna kako patim!/ Sam i odvojen/ od radosti svake,/ u svod nebeski zurim,/ ka onoj strani./ Ah! Ko me voli i poznaje,/ u daljini je./ Okreće mi se, peče me/ utroba moja./ Samo onaj koji čežnju zna,/ zna kako patim!“

Dok teče ta Betovenova klavirska pesma na reči Geteove pesme „Samo onaj koji čežnju zna“ (Nur wer die Sehnsucht kennt), koju Minjon peva u romanu „Godine učenja Vilhelma Majstera“ – pesme kojoj nisu odoleli ni Šubert ni Šuman ni Čajkovski – meni se odjednom, pod svodom subotičke sinagoge, u svesti javlja ona slika, ona ikona, na kojoj majka Danila Kiša svom malenom sinu na kaputić ušiva traku sa Davidovom zvezdom, i, odjednom, u toj sinesteziji muzike, reči i slike, čujem oratorski glas Radomira Konstantinovića (obojica tih srpskih najznačajnijih pisaca druge polovine dvadesetog veka, Konstantinović i Kiš, rođeni su u Subotici), glas koji nabraja imena svojih u Holokaustu ubijenih školskih drugova sa Dorćola…

Dobro je, tačno je, mislim, da su se pod svodovima čudesne subotičke sinagoge u stilu mađarske secesije, našli upravo Gete i Betoven.

Nijedan od njih nije bio antisemita.

Obojica su prezirala antisemitizam, kao i Hegel. A tako je puno kompozitora, pesnika i filozofa koji su podlegli harizmi nacionalizma i ukrućenoj njegovoj arhitekturi u duhu i predmetima, koja voli kolonade i kolone, kolone, kolone koje marširaju, kolone na paradama, kolone ka logorima smrti…

Iz Subotice je, u proleće 1944. godine, deportovano četiri hiljade bačkih Jevreja u logore smrti.

Sa šest hiljada Jevreja, koji su već bili zaboravili jidiš, a podjednako dobro govorili i mađarski i srpski i nemački, subotički Jevreji – bilo je to nekih pet do šest odsto ukupnog stanovništva Subotice – činili su 65 procenata ukupnog broja intelektualaca u Subotici.

Čitava ta zajednica je zbrisana sa lica zemlje. Upravo ona je najzaslužnija za secesionistički originalni izgled Subotice, u tom floralnom, femininom, feritalnom stilu mađarskog folklora. Zbrisana, kao što je zbrisana i u Beogradu, u kojem je od 12.000 Jevreja, već u proleće 1942. godine s lica zemlje iščezlo 10.500.

Slušamo predivan koncert u subotičkoj sinagogi, bez ijednog potomka subotičkih Jevreja među nama.

Sva kultura posle Holokausta, zajedno s neophodnom kritikom Holokausta, jeste đubre, veli o nepojamnosti ovog zločina Teodor Adorno.

U vreme progona i deportacije bačkih Jevreja u nacističke koncentracione logore, nije bilo ni najmanjeg protesta, ni najmanje organizovane podrške Subotičana svojim sugrađanima jevrejske veroispovesti.

U Subotici je postojao geto, kod železničke stanice, u kojem su hiljade i hiljade Jevreja iz Subotice i okolnih gradova, čekale na deportaciju.

Najgore od svega bilo je gledati kako su, posle deportacije, mnogi građani Subotice zauzimali trgovačke radnje svojih deportovanih sugrađana i useljavali se u njihove ispražnjene stanove i kuće.

Koncert je završen.

Pevačica i pijanistkinja dva puta pevaju na bis. Aplauz se prolama.

U tom neobičnom, već dvesta, trista godina uvreženom „mađarskom aplauzu“, koji menja tempo u talasima i nadolazi kao plima, nečija srca puneći plamom, nečija zebnjom, odjednom, kao kontrapunkt, čujem reči velikog pesnika i prozaiste Deže Kostolanjija, iz njegove „Prašine u niziji“:

„Vreme je da progledamo. Potrebno je da sagledamo ovu zemlju u njenom očaju, nespretnosti i ogoljenosti. Neka dođe pisac koji neće pričati samo vesele dogodovštine o bačkom mentalitetu, već koji želi i sme da stvori nešto veliko.“

On je taj pisac, Deže Kostolanji, a takvi su i njegovi zemljaci, pisci Geza Čat, Radomir Konstantinović i Danilo Kiš, poput Betovenovih solo pesama. Usamljeni glasovi u pustinji. Glasovi u pustoj sinagogi.