Neonacisti

Jedan Uve je ubio drugog, zatim ga zapalio pa ubio i sebe. Još se nije ugasila vatra u Ajzenahu, počela je da gori u Cvikauu. Policajci su u kamp-kućici identifikovali pištolj koji je pripadao ubijenoj policajki, a njihove kolege su u cvikauškoj kući pronašle nagoreli, oštećeni DVD, na kojem se nekako moglo razaznati kako dva čoveka priznaju da su, kao pripadnici ilegalne organizacije Nacionalsocijalističko podzemlje, ubili pomenutih deset osoba. Da li su se na snimku svojim delom hvalili ili su se kajali, time će se, razumno je pretpostaviti, uskoro pozabaviti neki igrani film.

S obzirom na to da je kuća u Cvikauu iznajmljena na ime, uredno prijavljene Beate Zschäpe, koja je u njoj i podmetnula požar, policija je odmah raspisala poternicu. Posle nekoliko dana skrivanja, gospođica Zschäpe se vlastima sama prijavila. Sad je u istražnom zatvoru i odbija da išta kaže o pomenutim zločinima.

Neonacizam je dobrim delom posledica zanemarivanja istorijskog problema nacizma, kako u političkoj, tako i u kulturnoj sferi. Smetnuto je s uma da nacizam, ne samo u Nemačkoj, treba da bude svakodnevna tema, da je, naime, antifašitzam bit zapadnoevropske demokratije. Ma o kojoj ideologiji da danas govorimo, njen probni kamen je odnos prema nacizmu i antifašizmu.

Ima puno i indirektnih načina da se okrnji ovaj sakrament moderne politike i svakog evropskog demokratskog društva, a naročito ukoliko se tema nacizma uključi u sferu estetskog. Ti indirektni načini opasniji su od direktnog pronacističkog izlaganja, a estetsko, vrlo često, postaje pokriće za manjak moralnosti. Užitak se tu predlaže na uštrb odgovornosti. Dobar primer za ovakvu manjkavost jeste jedan veoma zapažen i na prvi pogled očaravajuć film. Reč je o „Padu“ ili „Hitlerovim poslednjim danima“ Olivera Hiršbigla.

Ukoliko taj film gledamo bez poznavanja istorijskih činjenica, onda o njemu, u umetničkom smislu, možemo i moramo reći puno pohvala.

U jednom trenutku, pred sam poraz, Hitler mazohistički govori o tome da nemački narod i treba da propadne jer nije bio sposoban da izvrši svoju istorijsku ulogu. Tu se potkrepljuje tezu Joakima Festa, pisca knjige „Unutar Hitlerovog bunkera – poslednji dani Trećeg rajha“, na kojoj se zasniva film. Ta teza, ozbiljno kritikovana i u Nemačkoj, a naročito u anglosaksonskom delu sveta, tvrdi da nacizam ne treba svoditi samo na antisemitizam i Holokaust, da je, naime, on poguban poglavito za samu Nemačku i Nemce.

Međutim, ovo što u filmu izgovara Hitler, kojeg glumi izvanredni Bruno Ganc, naprosto nije tačno. Prema „Napomenama o Hitleru“, knjizi Sebastijana Hafnera iz 1978, Hitler je i u bunkeru, na samom kraju Trećeg rajha, nemačku naciju kovao u zvezde, a sve zbog, kako je govorio, njene hrabrosti i lojalnosti. Iz tog podzemlja je poručio i da se treba „nemilosrdno suprotstaviti internacionalizmu Jevreja, tom univerzalnom trovaču svih naroda“.

Najzad, iako baziran na pomenutom delu Joakima Festa, Hiršbigelov film se oglušuje o najbitnije opise tog istoričara. Na primer, na svim stranama u tom bunkeru, kako je primetio i Albert Šper, nalazile su se prazne i poluprazne flaše alkoholnih pića, sve je bilo zadimljeno od duvanskog dima, osećao se snažan smrad urina; kad bi Hitler ušao u prostoriju, tek poneko bi ustao a niko ne bi prestajao da priča. Fireru ne samo što je podrhtavala jedna ruka, kako je to pokazao Ganc, nego je vukao i nogu, oči su mu bile zakrvavljene a pljuvačka mu se otezala s ugla usana. Pomahnitalo je zahtevao da jede isključivo kolače i čokolade.

Gancov/Hiršbigelov Hitler, ipak je uredan. Nema u filmu ni pomena o tome da on dva sata viče na svoje generale i pada potom u histeričan plač. Sve je, i u propasti, u padu, tu nekako germanski uzvišeno i otmeno. Bili su to samo pogrešni i opasni ciljevi politike, ali, oni nikakve veze nisu imali s tada preovlađujućim duhom nemačke kulture – to je ono najopasnije u pogrešnom zaključivanju.

Zašto, na primer, nikad nije snimljen film o tome kako je u Braunšvajgu Hitler uspeo da dobije državljanstvo 1932, jer se kao austrijski državljanin, odnosno stranac, nije mogao kandidovati na predstojećim izborima? Taj siže je sjajan za film, a u njemu bi znatnu ulogu imao i lik slavnog sociologa Teodora Gajgera. Naime, pre nego što su ga zaposlili u državnoj upravi grada i tako mu omogućili da dobije državljanstvo, pristalice nacionalsocijalizma su najpre nameravale da Hitlera ustoliče na Uiniverzitetu kao predavača. Kao profesor na tom univerzitetu u Braunšvajgu, Gajger se tome javno usprotivio.