Lako ostvarive zamisli kod nas su postale teško zamislive. Naša stvarnost nije samo kao i svaka stvarnost, pre svega, simptom mišljenja i žudnje, nego je već čista iluzija. Kako bi inače bilo moguće da se, kao u grotesknom snu, događaju sve te naopake stvari tako normalno. Da se, na primer, za antifašistu sudski proglasi Draža Mihailović, saradnik okupatora, koji se borio protiv boraca protiv fašizma. Stotinama puta ponovljena istina ovde ostaje neočigledna.

Sasvim nadrealno delovalo bi, na primer, kad bi se pojavio jedan, pazite, istinski real-političar, recimo, kao gradonačelnik Beograda, pa kad bi rekao: za mog mandata nećemo učiniti bogzna šta. Uštedećemo novca, zacementirati sve rupe na gradskim putevima i ulicama, i očistiti vazduh. Posadićemo sadnica koliko već ima drveća, pre svega voćnih sadnica, posebno grmove kupina. A ugradnja filtera za prečišćavanje izduvnih gasova na automobilima postaće obaveza. Ukoliko bi još, kojim slučajem, rekao i to da ćemo u grad naseliti leptire, to bi ovde više ličilo na magični realizam Markesove proze negoli na jednostavno ostvarivu stvarnost.

 To je, dakle, nezamislivo, a „Beograd na vodi“ je sasvim zamisliv, o čemu postoje i javno povešane glomazne slike, koje se zovu bilbordi. To što su se istinski poznavaoci o njemu izjasnili kao o urbanistički nepismenom projektu, ne vredi ni mačkinog repa.

 Beograd na vodi i darivanje građanske časti Draži Mihailoviću, dva su totema našeg nevremena. Naravno, neophodno je urbanistički urediti i savsko desno priobalje, ali ne ovakvim projektom, koji, samo drugim sredstvima, predstavlja istu vrstu greške koja je, na primer, devedesetih počinjena u Hrvatskoj, kad se na realnoj građanskoj ugroženosti Srba, počela graditi srpska država, pa ne samo da je ubrzo propala ona sama, nego je i sav srpski živalj izgonjen odatle, i to uz odobravanje međunarodne zajednice.

 Profesionalizovani diletantizam postao je vodilja na svim nivoima države i društva. Na političkoj, ali i na pozorišnoj sceni.

 Na primer, u Narodnom pozorištu u Beogradu, daje se, prema kratkim, posthumno objavljenim, autobiografskim zapisima slavnog, goropadnog austrijskog pisca Tomasa Bernharda, predstava „Moje nagrade“. Odnedavno ta se sveščica može čitati, u odličnom prevodu Bojane Denić, i na srpskom jeziku. Ko ju je čitao sigurno se slatko smejao, jer tu autoironičnu knjigu piše čovek koji je primio sijaset nagrada, a sve ih odreda prezirući. On nipodaštava njihovu sumnjivu vrednost, ali ceni njihovu nesumnjivu cenu iliti novčanu sumu.

 Jadno je bilo gledati kako glumac Slobodan Beštić, u ulozi slavnog pisca, i dramaturškinja i rediteljka predstave, Maja Pelević, demonstriraju na sceni kako o Bernhardu i njegovom opusu ništa ne znaju. 

 Beštić se pojavljuje u bermudicama, zatim se svlači u gaćice, potom oblači džemper, da bi se najzad odenuo svečano, u frak, i do kraja predstave aranžirao oveći astal, poput konobara u nekoj luksuznoj restauraciji. Kakvo neznanje o čoveku o kojem je reč, a čije se reči izgovaraju! Kakva nesposobnost režije i glume da se usredsrede na smisao reči i njihove komičke nijanse!

Na najniže grane spalo je naše pozorište kad više nije u stanju da dođe do reči, zatrpavajući ih, u stvari besmislenim fizičkim postupcima – kako bi glumac, eto, imao na sceni šta da radi, jer će inače stajati kao proštac, a da mu ni na kraj pameti ne padne da je vrhunska radnja i krajnja glumačka veština tu u rapsodskom iskazivanju Bernhardovih reči, kao što je to bilo još u vreme Tespisa, na samom početku zapadnoevropskog teatra, kad su sa scene odjekivale Homerove reči.

Šta tek reći o reklamiranom nabildovanom telu glumca u ulozi čoveka koji je godinama živeo uprkos lekarskim nalazima o svom zdravstvenom stanju, po kojima bi tada već morao biti mrtav? Šta reći o totalno pogrešnom isticanju nebitnog sadržaja kao bitnog? Recimo, u onoj primedbi o Tetki, s kojom je Tomas živeo, a koja mu u stvari i nije tetka – kad ta primedba dobije lascivnu boju, tako odurnu Tomasu. Kakvo prostačko nerazumevanje jednog jedinstvenog, autentičnog, samo Bernhardu svojstvenog odnosa, odnosa sa ženom 37 godina starijom od njega, a u grobu čijeg muža će zahtevati da bude sahranjen.

 Stižemo tako i do zapanjujućeg svršetka. Jedan od tekstova koji je Bernhard, oštri kritičar zabašurenog austrofašizma i katoličke klerikalizacije, pročitao pri uručenju jedne od nagrada, a u kojem govori o porazu evropske civilizacije i kulture, sasvim u duhu Adorna, ali u dadaističkim prosedeu, ovde se koristi kako bi se, iz Beograda dakle, osula paljba po Evropskoj uniji, koja gotovo nije ni postojala kad je Bernhard umro. U zaglušujućem, hitlerovskom maniru deklamovanja, dok „Oda radosti“ odjekuje sve glasnije da probija uši, glumac patetično izvikuje ovaj tekst, odnoseći mu bestraga sve nijanse ironije.

Voda je ušla u uši, krv udarila u čelo. Od Bernhardove umetnosti nije ostalo ništa. Bez učenja, deco, nema kritike. A lažna učenost, glavni je glavosek.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari