Nepismenost – primerčine i primerčići

Sasvim nadrealno delovalo bi, na primer, kad bi se pojavio jedan, pazite, istinski real-političar, recimo, kao gradonačelnik Beograda, pa kad bi rekao: za mog mandata nećemo učiniti bogzna šta. Uštedećemo novca, zacementirati sve rupe na gradskim putevima i ulicama, i očistiti vazduh. Posadićemo sadnica koliko već ima drveća, pre svega voćnih sadnica, posebno grmove kupina. A ugradnja filtera za prečišćavanje izduvnih gasova na automobilima postaće obaveza. Ukoliko bi još, kojim slučajem, rekao i to da ćemo u grad naseliti leptire, to bi ovde više ličilo na magični realizam Markesove proze negoli na jednostavno ostvarivu stvarnost.

 To je, dakle, nezamislivo, a „Beograd na vodi“ je sasvim zamisliv, o čemu postoje i javno povešane glomazne slike, koje se zovu bilbordi. To što su se istinski poznavaoci o njemu izjasnili kao o urbanistički nepismenom projektu, ne vredi ni mačkinog repa.

 Beograd na vodi i darivanje građanske časti Draži Mihailoviću, dva su totema našeg nevremena. Naravno, neophodno je urbanistički urediti i savsko desno priobalje, ali ne ovakvim projektom, koji, samo drugim sredstvima, predstavlja istu vrstu greške koja je, na primer, devedesetih počinjena u Hrvatskoj, kad se na realnoj građanskoj ugroženosti Srba, počela graditi srpska država, pa ne samo da je ubrzo propala ona sama, nego je i sav srpski živalj izgonjen odatle, i to uz odobravanje međunarodne zajednice.

 Profesionalizovani diletantizam postao je vodilja na svim nivoima države i društva. Na političkoj, ali i na pozorišnoj sceni.

 Na primer, u Narodnom pozorištu u Beogradu, daje se, prema kratkim, posthumno objavljenim, autobiografskim zapisima slavnog, goropadnog austrijskog pisca Tomasa Bernharda, predstava „Moje nagrade“. Odnedavno ta se sveščica može čitati, u odličnom prevodu Bojane Denić, i na srpskom jeziku. Ko ju je čitao sigurno se slatko smejao, jer tu autoironičnu knjigu piše čovek koji je primio sijaset nagrada, a sve ih odreda prezirući. On nipodaštava njihovu sumnjivu vrednost, ali ceni njihovu nesumnjivu cenu iliti novčanu sumu.

 Jadno je bilo gledati kako glumac Slobodan Beštić, u ulozi slavnog pisca, i dramaturškinja i rediteljka predstave, Maja Pelević, demonstriraju na sceni kako o Bernhardu i njegovom opusu ništa ne znaju. 

 Beštić se pojavljuje u bermudicama, zatim se svlači u gaćice, potom oblači džemper, da bi se najzad odenuo svečano, u frak, i do kraja predstave aranžirao oveći astal, poput konobara u nekoj luksuznoj restauraciji. Kakvo neznanje o čoveku o kojem je reč, a čije se reči izgovaraju! Kakva nesposobnost režije i glume da se usredsrede na smisao reči i njihove komičke nijanse!

Na najniže grane spalo je naše pozorište kad više nije u stanju da dođe do reči, zatrpavajući ih, u stvari besmislenim fizičkim postupcima – kako bi glumac, eto, imao na sceni šta da radi, jer će inače stajati kao proštac, a da mu ni na kraj pameti ne padne da je vrhunska radnja i krajnja glumačka veština tu u rapsodskom iskazivanju Bernhardovih reči, kao što je to bilo još u vreme Tespisa, na samom početku zapadnoevropskog teatra, kad su sa scene odjekivale Homerove reči.

Šta tek reći o reklamiranom nabildovanom telu glumca u ulozi čoveka koji je godinama živeo uprkos lekarskim nalazima o svom zdravstvenom stanju, po kojima bi tada već morao biti mrtav? Šta reći o totalno pogrešnom isticanju nebitnog sadržaja kao bitnog? Recimo, u onoj primedbi o Tetki, s kojom je Tomas živeo, a koja mu u stvari i nije tetka – kad ta primedba dobije lascivnu boju, tako odurnu Tomasu. Kakvo prostačko nerazumevanje jednog jedinstvenog, autentičnog, samo Bernhardu svojstvenog odnosa, odnosa sa ženom 37 godina starijom od njega, a u grobu čijeg muža će zahtevati da bude sahranjen.

 Stižemo tako i do zapanjujućeg svršetka. Jedan od tekstova koji je Bernhard, oštri kritičar zabašurenog austrofašizma i katoličke klerikalizacije, pročitao pri uručenju jedne od nagrada, a u kojem govori o porazu evropske civilizacije i kulture, sasvim u duhu Adorna, ali u dadaističkim prosedeu, ovde se koristi kako bi se, iz Beograda dakle, osula paljba po Evropskoj uniji, koja gotovo nije ni postojala kad je Bernhard umro. U zaglušujućem, hitlerovskom maniru deklamovanja, dok „Oda radosti“ odjekuje sve glasnije da probija uši, glumac patetično izvikuje ovaj tekst, odnoseći mu bestraga sve nijanse ironije.

Voda je ušla u uši, krv udarila u čelo. Od Bernhardove umetnosti nije ostalo ništa. Bez učenja, deco, nema kritike. A lažna učenost, glavni je glavosek.