Nežnost među muškarcima

Sa stanovišta ravnopravnosti odnosa, stvar je lako odbranjiva. Podela je ovde napravljena na ravne časti. Onaj deo koji pripada muškoj publici, isti je i za žensku. Ako žene ne mogu da gledaju, mušku ili žensku, predstavu za muškarce, onda i muškarci ne mogu da gledaju, žensku ili mušku, predstavu za žene.

Stvar se, međutim, komplikuje kad predstavu želi da gleda osoba koja svoj pol ne doživljava u skladu sa svojim genitalnim i sekundarnim seksualnim osobinama. Šta, dakle, kad je pred vratima predstave za muškarce, recimo to jednostavno, muškarac zarobljen u telu žene, i obrnuto, kad je na ulazu za predstavu namenjenu ženskoj publici žena zarobljena u telu muškarca? Svaki takav slučaj rešava se ponaosob, u dijalogu ansambla i gledaoca namernika čiji se somatski polni atributi ne podudaraju sa psihičkim polnim atributima.

Ovde bi trebalo slegnuti ramenima i reći da niko nije savršen, pa ni pozorišni pogon “Bacača sjenki”, bez kojeg bi se naš teatar, odnosno, naši teatri morali odreći dragocenih iskustava s područja one ničije teritorije na granici između učesnika i publike, glumca i gledaoca.

Predstava MUŠKO/MUŠKA koju smo imali prilike da vidimo na ovogodišnjem Infantu, a igra se u prostoru koji publika deli s glumcima – na podijumu u čijem središtu su dva stola, oko kojih se koncentrično šire nizovi stolica, sa dovoljno prostora između da bi se komotno prolazilo u ma kojem pravcu – zapravo i nije predstava. Preciznije rečeno, ona i jeste i nije predstava. Ona je, kako bi rekao Pirandelo, i pozorišna predstava i sam život. U njoj zatičemo elemente mimetičkog pozorišta sa nedvosmislenom ulogom glumca koji igra ono što sam nije, ali i elemente u kojima glumac više nije lik koji igra, nego sopstveno ja koje tumači javno u razgovoru s kolegama i publikom.

I tu se stvar komplikuje, jer, s obzirom da se glumac ovde predstavlja i kao uloga i kao sopstvena osoba, i kao lik i kao ličnost, kao maska i kao lice, gledaocu je teško da poziv na intimni razgovor o odnosu prema ženama prihvati samo kao poziv na iskrenu ispovest, a ne radije i kao poziv na igranje uloge. Najzad, gledalac na to ima puno pravo, jer će glumac, u jednom trenutku, po sopstvenom nahođenju staviti masku, ako je doista i do tog časa mogao biti on sam. Međutim, ovde nailazimo na nešto neočekivano.

Ono što je ključno (i) za ovu predstavu “Bacača sjenki” u kojoj, u muškoj podeli, igraju Vilim Matula, Nikša Butijer, Dean Krivačić, Benjamin Bajramović i Boris Ler (koji nije igrao u Novom Sadu), jeste specifičan emocionalni odnos glumaca prema publici. Tu je u potpunosti iskorenjen ne samo cinizam, već i ironija, što je u naše veme naprosto nezamislivo kako u teatru, tako i u svakodnevnim odnosima. Posredi je autentičnost i ove predstave i ovog teatarskog pogona koji je zapravo pogon osećajnosti bez ironije. Dakle, bez obzira što ne možemo biti sigurni u to da li glumac i dalje glumi ili ne kad, gledajući nas u oči, govori o sebi – raspoloženje u kojem se nalazimo, taj duh druželjubivosti, nepatvoren je i bez skrivenih namera.

I stoga, čak i kad se u predstavi s teme na temu skače a da se prethodne nije ozbiljno dotaklo, glumci, pletu specifičnu mrežu nežnosti od svog odnosa s publikom, što je posebno interesantno u predstavi MUŠKO/MUŠKA, u kojoj se otkriva sposobnost da, uprkos dominantnom kulturalnom modelu muškog držanja, muškarci budu nežni prema pripadnicima istog pola koji im nisu ni prijatelji ni poznanici, možda, poznanici tek od početka predstave.

Tu nežnost među muškarcima, koja nije nužno homoerotska i, još manje, homoseksualna, teško je atribuirati zbog opasnosti da se koristi primamljiv pridev “bratska”, jer ta reč u supstantivu simbolizuje upravo prakse udruživanja zarad nasilja. Nežnost o kojoj govorimo, danas je zaboravljena filia (ne, dakle, sveprisutni izraz agape, ali ni eros), štaviše, to je otvorenost za filiju, izvesna filofilija. Ona nije ništa drugo do predusretljivost.

Upravo zbog te filije i predusretljivosti kao osnovnog raspoloženja i ponašanja u predstavi MUŠKO/MUŠKI, i nije od presudne važnosti da li gledalac doista govori u svoje ime ili u ime svoj projekcije. To filofilsko raspoloženje koje postoji, nikog ne primorava kako da se ponaša i šta da govori, samo pod jednim uslovom – da nije agresivan i ciničan.