Niko i ništa u Juri i Šinvonu

Gledajući radnika u oči, menadžer prevlači kažiprstom, kao sečivom noža, preko svog grla. To pismo je živi hijeroglif, hijeroglif u pokretu.

On je znak za smrtnu pretnju iz Knjige ubijenih.

Čineći znak kažiprstom u hodu, kao da činodejstvuje metanišući, prošao je pored radnika Predraga Stojanovića južnokorejski pomazani menadžer i nastavio da sitnim korakom ponosno gazi kroz druge pogone.

Zadovoljan je, iako mu se zadovoljstvo ne ispisuje na licu: sve mašine rade besprekorno; dakle, ljudski element ih ne ometa.

Pored jedne od mašina jedna radnica pada kao sveća. Menadžer je zastao i bacio oštar pogled na ostale mašine i radnike. Mašine i radnici nisu zastali. Stvar je, dakle, uobičajena.

Radnica pre posla ili nije popila dovoljno antidepresiva, ili ih je uzela previše, a možda joj je ovaj pad uzrokovan naglim padom imuniteta, kao posledica koronavirusne infekcije.

Uskoro će se saznati da je u ovoj fabrici virusom Covid-19 zaraženo više od stotinu radnika.

Menadžer je pritiskom na dugme ugasio mašinu.

To što ona pati sad zaludna, nadoknadiće joj se odbitkom od plate one neodgovorne njene saradnice, koja na posao nije došlo u punoj psihosomatskoj kondiciji, pa sad leži tu kao mrtva, kao da drugog posla nema.

Završivši svoju smenu, radnik Predrag Stojanović otišao je u policiju i, navodeći imena očevidaca, prijavio pretnju koju mu je, pokretom kažiprsta, uputio menadžer.

Naveo je tom prilikom radnik i usmene pretnje tog istog menadžera i drugih menadžera iz Južne Koreje, ali i lidera i liderki iz Srbije, zaposlenih u „Juri“. Lider/ka je zvanje kojim su, u pogonima „Jure“, okićeni kapoi.

Prijava radnika o pretnjama, otišla je Višem javnom tužilaštvu u gradu, a ono je poručilo radniku da u njegovoj prijavi nema osnova za pokretanje tužbe. Menadžment firme izrekao mu je opomenu pred otkaz.

U leskovačkoj policiji, u leskovačkom tužilaštvu, u južnokorejskom menadžmentu firme „Jura“ u Leskovcu (koja svoje ogranke ima i u Rači i u Nišu, gde poseduje i fabriku „Šinvon“), ovaj radnik Predrag Stojanović jeste jedan prosti broj, ali nije i prirodni broj.

On se, naime, preobrazio u nulu, i ta nula preti sada da sobom pomnoži sve one profitabilne učinke kršenja zakona Republike Srbije, koja sebi pribiraju vlasnici „Jure“, a tužilaštvo i policija aminuje.

Usudio se, naime, radnik Predrag Stojanović da istupi iz Saveta radnika leskovačke „Jure“ i pljune tako na čast i poverenje koje mu je ukazao njen menadžment.

Kao član pomenutog saveta, on je početkom prošle godine Tužilaštvu prijavio proneveru 200.000 dinara. Taj novac radnici su sakupili da bi pripomogli svojoj teško oboleloj koleginici. Novac je ukraden.

Predrag Stojanović je, sa svedocima, obavestio tužilaštvo ko je i kako taj novac uzeo. Učinak njegove tužbe: on je degradiran.

Posle devet godina radnog iskustva u ovoj fabrici, premešten je na radno mesto za radnike početnike, i to u izolovanom delu fabrike, kako bi se što manje viđao sa drugim radnicima. Zašto?

Zato što mu nije bilo dovoljno da istupi iz Saveta radnika, da dakle, anulira taj savet i ponizi menadžment, nego je, posle osam godina, registrovao samostalni sindikat radnika „Jure“, u koji je do sada stupilo njih trista.

Onog trenutka kad je jedan među južnokorejskim menadžerima – menadžer, kako to, hordo, zvuči? – prošao pored one mašine u leskovačkom ogranku trojedine fabrike „Jura“, koju je, kao njen organski, mesnati dodatak, upravo opsluživao prosti radnik (da, kao prosti broj) Predrag Stojanović, i pogledavši ga pravo u oči, bez ikakve promene na licu, hladno, prevukao kažiprstom svoje desne šake, kao sečivom noža, preko svog vrata, u znak zaprećene kazne rezanjem grkljana, nagoveštavajući, dakle, pored mašine, smrtnu presudu tom istom radniku Predragu Stojanoviću, tog trenutka Sveti se duh spustio u pogon „Jure“ u Leskovcu, da pokaže pod kakvim simbolom stoji sudbina radnika urbi et orbi, te da iz mrtvih izvadi ubijenu istinu o tome da radnik danas nema države, otadžbine, domovine i nacije.

Državu, otadžbinu, domovinu, naciju, imaju samo elite – elite kriminalaca i političara i elite privrednika i uslužnih delatnika u kulturi.

Nacija i država, deo je njihovog privatnog poseda. Radnik nema ništa od toga. Kao nula, kao neprirodni broj, može samo da računa na sindikate koje osniva sa drugim radnicima urbi et orbi.