Njujorški magazin Tajm (Time) i potkraj ove godine, kako to čini od 1929, izabrao je ličnost koja je obeležava. Ovog puta, što je presedan, to nije određeno građansko lice, nego subjekt masovnog civilnog pokreta protiv nepravednosti države i finansijskog kapitala – The Protester, demonstrant ili protestant (reč, poreklom latinska, koja se, dolazeći preko nemačkog, u našem jeziku, kako tvrde Klajn i Šipka, ne odnosi isključivo na protestantskog hrišćanskog vernika, nego i na onog „koji javno izražava svoje neslaganje ili nezadovoljstvo“ ).
Najpoznatiji i najuticajniji nedeljnik u svetu, ovakvim odabirom najzaslužnije ličnosti odao je počast milionima protestujućih koji su 2011. demonstrirali i još uvek demonstriraju širom Zemlje ? od severa Afrike do zapada Evrope, od Južne Amerike do Bliskog istoka, od Severne Amerike do Ruske Federacije. Bez sumnje, godina je to epohalnog globalnog protesta koji se rasplamsavao putem interneta, uglavnom preko Fejsbuka (njegovog tvorca Marka Zukerbergera, Tajm je proglasio za ličnost 2010) i prenosio se iz jedne zemlje u drugu, objedinjen oslobodilačkim raspoloženjem i idejom koju je najpregnantnije izrazila jedna šesnaestogodišnja Tunižanka: „Dostojanstvo je važnije od hleba.“
Započevši pre godinu dana u Tunisu, da se tu okončaju za tri nedelje bekstvom Ben Alija u Saudijsku Arabiju, prenevši se ubrzo u Egipat, gde je bilo potrebno dva meseca da Mubarak odstupi od vlasti, potom i u druge delove Afrike, gde još tinja, zatim u Španiju, gde su 15. maja Los Indignosi u Madridu protestovali pod sloganom „Nismo roba u rukama političara i bankara“, te u Grčku, da se zatim dignu i u Izraelu te da se u septembru u Tel Avivu okupi 400.000 protestanata pod parolom „Narod zahteva socijalnu pravdu“, u vreme kad nastaje pokret „Okupiraj Volstrit“, čiji će učesnici zauzeti Zukoti park, za koji do tada 99 odsto Njujorčana nikad nije čulo, kao što su Egipćani zauzeli kairski trg Tahrir – protesti su, u različitim političkim, društvenim, ekonomskim i kulturnim prilikama, ipak, podrazumevali različit stepen rizika. Nije isto demonstrirati protiv diktatorske vlasti, kako je to bilo u Tunisu i Egiptu, a još je uvek u Siriji, i demonstrirati u svetskom epicentru finansijskog kapitala, kad protestujuće podržavaju i predsednik države i vodeći nacionalni ekonomisti, dobitnici Nobelove nagrade. Nije, naime, isto protestovati ispred puščanih cevi i ginuti i, s druge strane, u najgorem slučaju biti privremeno pritvoren. U Tunisu i Egiptu, da ne pominjemo Libiju, hiljade demonstranata dale su život.
Egipćani koji su uzor protestujućim Amerikancima, protestovali su protiv političke oligarhije da bi živeli kao što se živi u demokratijama Zapada, a na Zapadu ljudi su se pobunili protiv finansijske oligarhije. Čovek se u razvijenom kapitalizmu našao u prilici da u posed pribavi sve ono o čemu ga nagovaraju da sanja, a za novac koji još nije zaradio. To mu omogućuju banke, dajući mu naizgled izuzetno povoljan kredit, ali sa izuzetno dugim rokom otplate. Na taj način, kupcu se oduzima vreme, jedina istinska svojina kojom se može ostvariti sloboda. Odjednom, prosečni američki građanin shvata da nije u bitno različitom položaju od sirotog Egipćanina koji živi od jednog dolara dnevno.
Ovogodišnja Tajmova nagrada Njegovom visočanstvu Demonstrantu, omaž je protestima koji nisu marili za vođe niti su ih isticali – posveta epohalnoj antihijerarhizaciji koja je suština pravde i socijalne jednakosti. Trideset šest fotografija Petera Hapaka koje su objavljene i na sajtu Tajma, portreti su protestujućih s raznih strana sveta, a među njima nalazi se i Lukanikos, atinski demonstrant u obličju psa. Kao što ovogodišnje globalne demonstracije nagoveštavaju jedan novi društveni ugovor, tako i ovaj pas među demonstrantima naveštava dolazak jednog pravednijeg odnosa među bićima.
Međutim, nisu svi demonstranti uložili isto na različitim mestima ovih globalnih protesta, a pojedini među njima, žrtvujući se, dostigli su svetost o kojoj govori Levinas. Ne bismo stoga smeli da zaboravimo na dvadesetšestogodišnjeg Tunižanina Mohameda Buazizija – prvog protestanta i žrtvu koja je inicirala prve demonstracije. Naime, iskra za proteste u Egiptu, koji će predstavljati iskru za demonstracije u Americi, bili su protesti u Tunisu, a tu je iskru globalnog protesta upalila svetla ličnost Buazizija, zapalivši svoje telo.
Tog uličnog prodavca sirotinjskog jestiva iz košare u gradu Sidi Buzid, grupa policajaca je 17. decembra 2010. izudarala i oduzela mu kantar. To nije bilo prvu put. Otišao je da se žali nadležnima, ali za njegov slučaj nije bilo nikakvog razumevanja. Iz protesta, on se zapalio. Od posledica tog čina umro je u bolnici 4. januara ove godine, Tada su se demonstracije u Tunisu naglo proširile. Manubija Buazizi, majka ovog svetog demonstranta, kaže: „Mohamed je puno patio. Radio je iscrpljujuće. Ali, nije se spalio zbog oduzetog kantara, nego zbog oduzetog dostojanstva.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
