Nove kosti mamuta

Ako imamo u vidu da i program opozicione unije doista levih stranaka, SYRIZA, predviđa „reviziju javnog duga, ponovne pregovore o kamatama i suspenziju isplata dok privreda ne oživi a zaposlenost se ne poveća“, te „povišenje minimalne plate do nivoa od pre rezova, na 750 evra mesečno“, moramo se upitati: ne čini li novi premijer ono što bi, u istoj ulozi, činio i predstavnik Sirize, da je ona ostvarila (još) bolji rezultat na izborima?

Ne. Antonis Samaras i Aleksis Cipras su antipodi. „Nova“ politika aktuelne grčke vlade predstavlja samo nastavak „stare“, uhodane ekonomske politike koju joj je, pod vođstvom Nemačke, propisala Evropska unija – a to je program štednje. Vlada Nove demokratije, PASOK-a i Demokratske levice, predstavlja samo „nove kosti mamuta“ – da citiramo informaciju koja je, „s ponosom“, prošle nedelje sevala našim medijskim nebom, a u vezi s novim pronalaskom još pet ili šest skeleta mamuta u Viminacijumu.

Već nekoliko godina, oni koji su se proslavili kao ekonomisti upozoravaju da se iz ekonomske krize ne može izaći „stezanjem kaiša“, smanjenjem plata i potrošnje, nego upravo suprotno: uvećavanjem potrošnje od strane države sve dok privatni sektor u tome ne preuzme inicijativu. „Pravo vreme za štednju jeste vreme rasta, a ne vreme krize“, reči su Džona Majnarda Kejnza, koji ne samo što je bio vrsni ekonomista nego i vrsni logičar. Dugotrajno oglušivanje o ovaj, iskustveno potvrđeni, ekonomski stav, Pol Krugman kejnzijanski naziva „vladavinom pogrešnih teorija“. Kome su, dakle, mere štednje donele dobra?

„Duž čitave evropske periferije, od Španije do Letonije, politika štednje dovela je do pada privrede i pada zaposlenosti na nivo iz Velike depresije (…) Tri godine od početka programa štednje, Irska još nije pokazala nijedan znak pravog oporavka od propasti koja je podigla stopu nezaposlenosti na skoro 15 odsto (…) Britanija, čiji je zaokret ka štednji pre dve godine politička elita sa obe strane okeana dočekala uz oduševljeno podvriskivanje – u današnjoj krizi stoji gore nego tridesetih godina prošlog veka“, evidentira Krugman.

U „padu holandske vlade zbog predloženih mera štednje i uspehu mlako antištedljivo orijentisanog Fransoa Olanda u Francuskoj“, ovaj nobelovac vidi nadu za promenu ekonomske politike u EU. Sadržaju te nade, svakako je trebalo dodati tada potencijalnog favorita na izborima u Grčkoj – Sirizu. Međutim, do promene ekonomskog i političkog kursa na grčkoj obali EU, nije došlo. Novu vladu, kako je najavljeno, činiće eksperti, a ne partijski uglednici. Dakle, stručnjaci će biti tu da bi se što bolje provodio pogrešan program mera štednje koji će grčku povući u još dublju krizu, k još manjim platama i većoj nezaposlenosti. Nova politička i ekonomska praksa, koju oličava Siriza, uspešno je sprečena. Potencijalni praxis, smenjen je uvreženim techne, kako bi rekao Hans Georg Gadamer. Politiku, kao praktični um, neće, dakle, voditi uvidi u porazno stanje i znanja o njegovom prevazilaženju, nego stara navika rekonstruisanja tog stanja.

Siriza je za kratko vreme, od strane zvaničnika EU i klerikalnih snaga u Grčkoj, pretvorena u bauka koji kruži Evropom. Međutim, svojim jasnim stavom o očigledno pogubnoj ekonomskoj politici štednje, koji deli s vodećim ekonomistima liberalima, Siriza predstavlja snažan emancipatorski potencijal za Evropsku uniju, kao što sa svojim političkim programom – kojim predlaže da se, na primer, prihodi preko 500.000 evra oporezuju sa 75%, da se država i crkva razdvoje, da se nezaposleni i siromašni besplatno leče, da se ukinu privilegije političarima i da imigranti imaju sva građanska prava – jeste snažan emancipatorski potencijal za deklerikalizaciju i demokratsku solidarnost same Grčke.

Vratimo se sada famoznom lingvističkom pronalasku „novih kostiju mamuta“ (to je, u miru, onaj isti jezik informisanja koji u uslovima rata govori da se od porušenog drevnog grada može sazidati stariji i lepši), jer, kako kaže Džeremi Bentam, „reči nameću stavove o stvarima koje označavaju“! Govoreći, dakle, o novim kostima mamuta, sugerišemo da postoje novi mamuti, iako znamo da je reč o izumrlim stvorenjima. Politički i ekonomski lideri Zapada, novim, naime, nazivaju već uginule mere.

Evropska unija je nesumnjivo tekovina evropske demokratije. No, da bi živela, EU mora da unapređuje demokratiju – da pristaje na nove izazove slobode, a ne da ih ometa.