Novinar(ka) kao glavni junak

Najzad, zar to ne bi bila prava prilika, kad toliko već cene i upražnjavaju žanr kriminalističkog filma, da tu svoju pasiju srpske filmadžije vežu s društveno angažovanim, rizičnim sadržajem? Na muci se poznaju autori.

Dobro skrojen krimić kao dobra šahovska igra, podrazumeva uobičajeno otvaranje, prikrivenu ofanzivu, zbunjujuće žrtvovanje i naglo otkrivanje neizbežne mat pozicije. Šahisti bi rekli da je dobra partija, u stvari, dobro skrojen krimić čiji je ideal savršeno ubistvo, naime, savršeno detektovanje savršenog ubistva.

Oni koji čitaju ili gledaju krimiće dobro znaju dve stvari. Prvo, da se situacije skoro uvek ponavljaju. Drugo, da je ubica onaj na koga pada najmanje sumnje. To isto znaju i šahisti. Šta nam to govori o ubistvu Dade, Slavka i Milana?

Pozicije su u šahu manje-više standardne. Igrač potezima nagoveštava jedno, a snuje drugo. Dakle, znamo da je ubica uvek baštovan. Ko je ubio Dadu, Slavka i Milana? Ko je baštovan?

S pijetetom, ovde se prisećam života i dela novinara Stiga Lašona (1954 – 2004). Bio je beskompromisan borac protiv rasizma i kulture dominacije u svojoj domovini Švedskoj. Pod pretnjom smrti, morao je da boravi, da bivakuje na skrovitim mestima i tajnim adresama. Sa suprugom se nije venčao samo zato što švedski zakon propisuje bračnim parovima obavezu da objave adresu stanovanja. Posthumno, postao je jedan od najčitanijih pisaca na svetu.

U svoje detektivske romane Lašon je utkao jasan antikorupcijski, antiseksistički i antirasistički stav. To se, za divno čudo, nije izgubilo u tri filma koja su u Švedskoj snimljena prema njegovoj trilogiji „Milenijum“, a naročito je vidno izraženo u prvom i najboljem, koji je režirao Nils Arden Oplev, „Muškarci koji mrze žene“.

Ovaj prvi roman, prvi film, pogađa u metu naše teme, u srce kriminogenosti srpske političke i ekonomske elite, koja je rasadnik što ga plevi onaj baštovan odgovoran za ubistvo Dade, Slavka i Milana.

„Muškarci koji mrze žene“ započinje suđenjem novinaru Mikaelu Blomkvistu, uredniku nedeljnika „Milenijum“, za klevetu nanetu poznatom stokholmskom tajkunu. Zato što je napisao da se ovaj magnat bavi i trgovinom oružjem i narkoticima, te da je utajio porez, Blomkvist je, ne mogavši da podastre nepobitne dokaze, osuđen na tri meseca zatvora i novčanu kaznu od 150.000 kruna. Do izvršenja zatvorske kazne preostalo mu je šest meseci.

Povukavši se iz nedeljnika kako mu ne bi „nanosio štetu svojim pisanjem“ (sic!), Blomkvist dobija ponudu od bogatog fabrikanta Henrika Vangera, koji živi usamljenički na jednom ostrvu, da privatno istraži nerasvetljen nestanak jedne devojke od pre četrdeset godina.

Naručilac ovog poduhvata, stric nestale devojke, ubeđen je da je posredi ubistvo i da je ubica neko od članova njegove mnogobrojne familije. Blomkvist prihvata ponudu i već na samom početku istrage uviđa da su tri Henrikova brata, među kojima i otac nestale Harijete, prikriveni nacisti koji su u mladosti pripadali organizaciji Hitlerjugend. Potom, otkriva da je nestanak Henrikove sinovice povezan s nizom ubistava žena jevrejskog porekla.

Ovu vezu s prethodnim ubistvima Blomkvist nije otkrio sam, već uz pomoć jedne neznanke, hakerke koja je krišom imala uvid u fajlove na hard-disku njegovog kompjutera. Ona je ranije bila unajmljena da špijunira njegov novinarski rad u vezi s tajkunskom aferom (sic!). Ona, najzad, poseduje dokumenta koja potvrđuju njegove tvrdnje u vezi s proneverama; njih će mu, na kraju balade, ustupiti.

Pojava ove čudne i fascinantne Lizbet Salander, biće fatalna, i to ne samo za razrešenje dve paralelne istrage, i ne, uz to, za intimni život novinara idealiste Mikaela Blomkvista, nego, pre svega, za sam Lašonov roman, odnosno Oplevov film. S prošlošću maloletnog delinkventa koji je još uvek pod starateljstvom, ona čitaoca/gledaoca vodi kroz opskurni svet maltretiranja dece i žena, iza kojeg stoje uspešni ljudi, uglađeni biznismeni i bezumni kriminalci, te ravnodušna i takođe prebogata država.

Salanderova je, poput Dade Vujasinović, genijalna u analizi iskustvenih činjenica i izvođenju zaključaka. Ima fotografsko pamćenje i izvanredno je spretna u borilačkim veštinama, biseksualna je i samozatajna. Preživela je maltretiranje u porodici, zatvaranje u duševnu bolnicu i seksualno zlostavljanje „staraoca“.

Naslov „Muškarci koji mrze žene“, u liku žrtve i osvetnice, romanu/filmu upravo daje Salanderova. Našu ulogu svedoka njene patnje, Lašon, a s njim i Oplev, iskupio je, našom ulogom svedoka njene osvete. Ta osveta žrtve zlotvoru, naročito u trenutku kad mu na stomaku tetovira natpis „Ja sam sadistički krmak i silovatelj“, jedna je od onih scena pravedničke odmazde u kojoj nalazimo umetnički odušak, koji nam tako nedostaje u realnosti.