Novosadski partijski kvintet

Od Vidovdana do Velike Gospojine prođe tačno dva meseca. Eto, toliko je bilo potrebno da tri člana SPO-a u Novom Sadu razvrgnu koalicioni sporazum potpisan sa Demokratskom strankom, koja je u tom gradu na izborima dobila najviše glasova, te da pristupe koaliciji SNS-a i SPS-a, omogućujući, u stvari, formiranje nove gradske vlade, bez DS-a. Taj novi novosadski partijski kvintet, podsetimo, sastavljen je od odbornika koalicije oko SNS-a, „Pokrenimo Novi Sad – Tomislav Nikolić“, SPS-a, DSS-a, koalicije „Svi za Novi Sad“ (šest članova Romske demokratske partije i tri pomenuta člana SPO-a), te koalicije građana, Narodnog pokreta „Dveri“ i stranke „Nijedan od ponuđenih odgovora“, pod besmislenim nazivom „Novi Sad odmah“.

Šta bi, u svom epskom, citatorskom stilu, mogao da izdeklamuje Vuk Drašković o vjeri i nevjeri, sad kad je SPO u Novom Sadu ponovo našao one koje je, pre dva meseca, bilo dobro što je izgubio? Tako je, naime, glasila Draškovićeva nežna vidovdanska pridika čelniku DS-a: „Dobro je što smo ih izgubili, ali nije dobro što smo ih ikada bili našli.“ Zasad Drašković ćuti. Iz centrale SPO-a kažu da su odbornici novosadske podružnice samostalno doneli odluku o svom novom udruživanju, na šta imaju pravo po Statutu stranke.

Ako je na Vidovdan, prema Draškoviću, „nevjeru“ predstavljao SPS, onda na Veliku Gospojinu „nevjera“ nije niko drugi doli SPO. No, ne treba smetnuti sa uma da je i DS formirala pojedine lokalne vlade izneverivši SPO. Na primer, u Rakovici, udružujući se sa odbornicima SNS-a. Takođe, ne treba zaboraviti i to da Liga socijaldemokrata Vojvodine, iako prelazi u opoziciju, sada podržava zahtev za smenu gradonačelnika Novog Sada, Igora Pavličića, člana DS-a. Sve da taj zahtev i jeste primeren, primerno bi bilo da ga LSV podrži pre izbora, a ne posle njih.

Kakvo naravoučenije možemo da izvučemo iz ovog novosadskog primera? Svaka je stranka svakoj drugoj u Srbiji potencijalna nevera. Zašto je to tako? Ne zato što stranke nisu jasno ideološki profilisane, zato što su bez, međusobno razlikujućih, socijalnih i ekonomskih programa i načela, nego zato što nema stranaka sa jasnom i razgovetnom seocijaldemokratskom idejom i namerom, ali i stranaka sa radikalnijim demokratskim zahtevima (podobnih, recimo, grčkoj koaliciji levičarskih partija Syriza).

Socijalistička partija Srbije, od socijalizma ima samo ime. Ponekad, doduše, neke izjave njenog čelnika podsete na socijaldemokratski zahtev, ali ne idu dalje od toga. Ta stranka nosi tertet zlodejne prošlosti koji je, zahvaljujući četvorogodišnjem nedoličnom zajedništvu Demokratske stranke s njom, iz sfere realnog preseljen u sferu simboličkog, ali je i dalje teret kojeg će se rešiti tek kad u njenim redovima ne bude više nijednog člana Miloševićevog SPS-a. O kakvoj se prošlosti radi, definisao je Drašković iste one vidovdanske večeri, koju će, tad uvređeni Dačić, ne bez duhovitosati, potom nazvati „guslarskom“: „U novoj vladi će glavnu reč imati one partije za čije je vladavine Srbija bila zemlja državnog terorizma.“

Nije bilo mnogo onih kojima je i 2008. bilo jasno da je akt „istorijskog pomirenja“ sa SPS-om, kobna greška Demokratske stranke. Danas je to jasno skoro svima. Istorijsko, svedeno na povest od četiri godine, po sebi kazuje da je groteskno. Kratkotrajna dobit koju je iz te storije izvukla Demokratska stranka, tačnije pojedini njeni članovi, bila je uvod u dugoročno propadanje.

Predsednik Demokratske stranke danas je u Kejptaunu, na godišnjoj konferenciji Socijalističke internacionale. Dok je on tamo, članovi Glavnog odbora morali bi ozbiljno da odgovore na pitanje šta to zapravo znači. Od njihovog odgovora zavisi da li će se Tadić iz Kejptauna vratiti kao turista ili kao socijaldemokrata.