Nula komentara

Kako je moguće da, s jedne strane obožavani, s druge strane omraženi, Aleksandar Vučić, na svoj autorski tekst, s obe te strane, dobije nulu iz komentara? Moguća su dva logična odgovora, od kojih je, ipak, samo jedan validan. Prvi, nijedan upućeni komentar Politika se nije usudila da objavi na svom sajtu. Drugi, niko se nije usudio da komentariše „autorski tekst predsednika Srbije“, čak ni botovi.

I jedan i drugi potencijalni odgovor vode nas na isto realno izvorište: ono se zove strah. Bez obzira, dakle, da li je reč o strahu od objavljivanja komentara, ili o strahu od komentarisanja, reč je o strahu koji zapušava usta institucijama (u slučaju prvog odgovora) i anonimnim ljudima (u slučaju drugog odgovora). U svakom slučaju, sad pouzdano znamo da je na samom izvorištu – gubilište.

Autorsko pismo, o kojem se ovde sudi, otkriva, dakle, apsolutizovanu autocenzuru. U sferi politički realnog, koristim reč apsolutno, apsolutizovano, jer objavljena nula (0) ispod „autorskog teksta predsednika Srbije“ na to obavezuje.

Predsednik (Republike) Srbije svojim autorskim radom dokumentovao je, crno na belo, da je republika Republike Srbije svedena na nulu, da je poništena. Jezikom tog autora, jezikom tog dokumenta kazano, to glasi ovako: „ukinuti su demokratski instituti“.

Kako je predsednik anulirane republike u samom tekstu prorokovao onu ocenu Nula, nula komentara, ispod svog teksta, svoje poslanice? Učinio je to svojim rečnikom, svojim jezičkim navikama koje su postale jezik same države (nema smisla da kažemo republike). Rečnik Predsednika Srbije nije politički, dakle, prosvetni rečnik, nego rečnik kriminala, rečnik huligana.

Pročitajmo javno, u infinitivima, Vučićeve glagole koji se u tekstu „Elita i plebs“ postrojavaju da bi zlostavljali sve druge reči koje su tu još upotrebljene:

Marisati, muntati, ugraditi se, ugrađivati se, gaziti, pljuvati, povraćati, slomiti nekom kičmu, organizovati progon, spaliti na lomači, pišati, zapišavati; otvoriti logore za svakog ko se usudio da pogrešno glasa; primenjivati recepte iz najmračnijih, fašističkih ideologija; prezirati…

Prozovimo i omiljene Vučićeve imenice, neizostavno sprovođene ukrasnim pridevima ili prilozima za način: krezuba stoka, neobrazovana štetočina, nepismeno krezubi, neobrazovani matori idiot, izdajnik…

Dakle, „pređena je granica svake političke učtivosti i elementarne pristojnosti“, da se poslužimo rečima koje u rečenom tekstu upotrebljava Vučić, i da, takođe njegovim rečima, rekapituliramo o njegovom tekstu: tu se pribegava „oprobanom, neki bi, delimično s pravom, rekli, fašističkom metodu“.

Nula komentara! To ništa, ponavljam, reklo nam je sve. Jer to je ono sveuništavajuće ništa, ona nula koja anulira sve ono što se pred njom nađe, da iza nje ničeg više ne bude.

Ali, sve to uništeno nije nekakvo nepostojanje ničega, nego praznina u postojanju, i ona beskrajno odzvanja. Kako odzvanja? Tako kako je to zapisao Predsednik Srbije u, ovde analiziranom, dokumentu o poništavanju republike, tako kako nikad nijedan predsednik nijedne republike nije pisao ni zborio.

I, eto, nije prošlo dugo, a, s hinterbine se probivši na proscenijum, Vučićevom histeričnom kontratenoru pridružio se Šešeljev groteskni bas.

Na Šešeljevo ponižavanje žrtava genocida u Srebrenici iznova, i na uvrede koje je uputio na račun novinarke Snežane Čongradin, reagovalo se upravo tako kako je Šešelj i planirao, radeći za pomenutu vrednost nule, za ništenje. Na društvenim mrežama i u starim, dobrim medijima počeli su da se nižu komentari podrške novinarki, kao direktni odgovori na besmislenu Šešeljevu uvredu. On je, naime, novinarku nazvao ružnom, a zatim je usledila salva komentara: „Snežana, lepa si!“, a neki su pisali čak i: „Sexy si!“ Eto, to je jeka pakla – produžetak iste uvrede, samo potpuno drugačijim rečima. Egzistencijalna društvena tema o genocidu u Srebrenici je skinuta s dnevnog reda, što je Šešelj i imao u planu. Kažem, egzistencijalna društvena tema, zato što je u nepriznavanju genocida u Srebrenici politička elita ujedinjena: vlast i opozicija u tome su zajedno, da u svom jedinstvu za taoce imaju građane i građanke Srbije.

Šešeljeva izjava, Šešeljev napis, međutim, nije tek uvreda jedne novinarke, nego je, pre svega, krivično delo, i to po nekoliko tačaka važećeg Krivičnog zakonika Republike Srbije, između ostalog i kao pretnja smrću. Na to zaprećeno krivično delo, u svakoj republici – dakle, u svakoj republici – javni tužilac, po dužnosti, istog časa podiže tužbu.

Zašto javni tužilac nije učinio ono što je njegov posao? Zato što Republika Srbija nema javnog tužioca. On, doduše postoji, ali je u njegovom postojanju – užas praznine. Vrednost javnog tužioca u Srbiji, danas je ravna nuli. Proizvod svega što s njim dođe u dodir jeste nula.